Francuski matematičar i filozof (1596-1650).
Treće dete u porodici i bolešljiv od rođenja,u desetoj godini ulazi u kraljevski koledž, gde nastavu drže jezuiti.Iako je cenio darovitost i blagonaklonost svojih profesora, Dekart će strogo suditi o programu studija, o moralu proučavanom u književnosti i vrlini propovedanoj bez pružanja primera, o filozofiji svesno okrenutoj ka teologiji i njoj potpuno potčinjenoj. Jedino za matematiku ima ''milosti'' , mada je ona usmerena ka praktičnim primenama i služi vojnim veštinama, veoma značajnim plemićkim sinovima. Tako se Dekart želeo, da ''ništa uzvišeno nije izgrađeno''. Po izlasku iz koledža, upotpunjuje svoje obrazovanje učeći igre, jahanje, mačevanje. U mladom plemiću boriće se neko vreme filozofija i radost življenja, budući da je po tradiciji bio predodređen za službu kralju. U Parizu se okreće intelektualnoj sredini i upoznaje Midorža (Claude Midorge, 1585-1647), prvog matematičara Francuske. Oko 1615-1616 oslobađa se starih prijatelja da bi studirao matematiku. Po naređenju kneza Morisa od Nasaua, 1617 angažuje se u Holandiji. Lutajući ulicama Brede, primetio je gomilu ljudi okupljenu ispred jednog oglasa, napisanog na holandskom jeziku: bio je to matematički problem, iznet pred javnost. Dekartu ga prevodi njegov budući prijatelj Bekman (Isaac Beeckman, 1588-1639), upravitelj koledža iz Dordrehta i on ga sa uspehom rešava. Dekart putuje u Dansku, Nemačku; u Bavarskoj se angažuje u trupama Maksimilijana Bavarskog; u toku zime 1619 kratko boravi u Ulmu, gde upoznaje matematičara Folhabera (Jean Faulhaber, 1580-1635). Odlučuje da ostavi vojnu službu 1621, ali već 1628 učestvuje u opsadi tvrđave La Rošel, u službi kardinala Rišeljea. Marta 1629 Dekart želi ''da se zauvek povuče… i obezbedi sebi savršenu samoću u zemlji umerene klime u kojoj nije poznat'': tako odlazi u Holandiju, gde će ostati više od dvadeset godina, čuvajući ljubomorno svoju samoću, često menjajući prebivalište, vodeći život plemića. Najpre se bavi fizikom i radi na Metafizičkim razmišljanjima. U leto 1633 završio je delo Svet ili Rasprava o svetlosti; međutim, saznavši da su inkvizitori Svetog oficija osudili Galileja zbog njegovog učenja o kretanju Zemlje, a kako je ovu tezu i sam uveo u svoju fiziku, Dekart je odustao da je objavi. Da bi objasnio svoju doktrinu, ali i ispitao reakciju vlasti, objavljuje 1637. Raspravu o metodu (za dobro rasuđivanje i traženje istine putem nauka) i tri male rasprave: Dioptrika, Meteori i Geometrija. Ipak, rektor univerziteta u Uterehtu, dotadašnjeg žarišta kartezijanske misli, Vecijus (Gisbertus Voetius, 1589-1676) optužiće 1642. Dekarta za ateizam. Dekart beži iz Amsterdama, izbegavajući Utreht i ponovo se nastanjuje u Lajdenu. Godine 1641 objavljuje deset godina pripreman rukopis, Razmišljnja o prvoj filozofiji, gde izlaže potpun sistem kartenzijanske matafizike. Na intervenciju Princa Oranskog, francuskog ambasadora i njegovog prijatelja Hajgensa (Constantijn Huygens, 1596-1653) zaustavlja se proces suda u Utrehtu.Dekarta napada veoma uticajan jezuita Francuske Burden (o. Pierre Bourdin, 1595-1653) te on tako upoznaje i neumoljivu crkvenu opoziciju. Zamisao da oko svoje, kartezijanske filozofije sakupi čitav naučni svet i svoju fiziku, kao univerzalnu materiju ustanovi kao nastavu u školama, nije mogao da ostvari. Posle dužeg oklevanja, Dekart je rešio da prihvati poziv švedske kraljice Kristine: u Stokholm je stigao oktobra 1649. Stroga i autoritarna, kraljica određuje Dekartu takvo radno vreme koje remeti sve njegove navike: svakog jutra morao je da bude u pet sati na dvoru. U toj hladnoj zemlji, dobio je pneumoniju i, odbijajući pomoć švedskih lekara, posle devet dana umro. Dekartov poluironičan, delimično pejoravitan stav u odnosu na filozofe i duboko poštovanje u odnosu na crkvene dostojanstvenike i teologe, dovoljno je objasniti njegovom prevashodnom brigom za što je moguće većim sopstvenim mirom. Ovakvo dvostruko držanje nesumljivo je u vezi sa kartezijanskom koncepcijom filozofije, ili pre misijom filozofa. Kao što je rečeno, želeo je da kartezijanska filozofija, budući istinita, postane osnova obrazovanja pri čemu vera ne sme biti izostavljena. Zalagao se za pojednostavljenu veru koja bi se sastojala iz skupa samo onih potrebnih i dovoljnih verskih istina da bi se obezbedio spas. Dopušta i kartezijansku sholastičku teologiju smatrajući potrebnim obrazovanje i u istinskoj teologiji i u istinskoj filozofiji.
