Njutn , povodom duge , kaze :" To je medju novijima potpunije rasvetlio i obimnije objasnio glasoviti Marko Antun Dedominis , nadbiskup splitski , u svojoj knjizi O gledanju i svetlosnim zracima , koja je napisana vise od dvadeset godina pre no sto ju je objavio 1611. u Veneciji , njegov prijatelj Bartol . U toj knjizi objasnjava slavni covek kako se unutrasnji luk stvara dvostrukim prelamanjima i jednostrukim odbijanjima , koja se pojavljuju medju tim prelamanjima u okruglim kapljicama , a spoljasnji luk nastaje usled dvostrukih prelamanja i medju njima ubacenih tako isto dvostrukih odbijanja u slicnim kapljicama vode . Isti je nacin tumacenja dao i Dekart u svojim Meteorima".
Da bi protumacio mnoge svetlosne fenomene, Njutn je veoma ostroumno zasnovao korpuskularnu teoriju svetlosti na hipotetickoj egzistenciji svetlosnih cestica (korpuskula) i na eksperimentalnim ispitivanjima svetlosnih fenomena, sto je citavoj teoriji, u metodoloskom pogledu, dalo oblik savrsene, hipoteticko-induktivne postavke, koja je dosta dobro u nizu slucajeva tumacila rezultate eksperimentalnih istrazivanja svetlosnih pojava. Saglasno korpuskularnoj teoriji, Njutn je zamislio egzistenciju jedne specificne materije, nazvane etar, koja ispunjava ceo prostor i posredstvom koje se odredjenim brzinama prenose korpuskule. Ta teorija imala je uvek protivnika medju fizicarima, koji su radije prihvatili Hajgensovu talasnu teoriju, da bi prvom polovinom XIX veka, u vezi sa tumacenjem difrakcije i interferencije svetlosti, potpuno ustupila mesto talasnoj teoriji, a zatim se ovog veka, otkricem nekih novih svetlosnih fenomena, moderno koncipirana, ponovo aktualizovala.
Otkriće gravitacije
Smatra se da je Isak Njutn, videvši jabuku kako pada sa drveta, došao na ideju da je Zemlja svojom gravitacionom silom privukla jabuku, baš kao što privlači i Mesec da, kao njen satelit, neprestano kruži oko nje. Na osnovu ovih pretpostavki Njutn je formulisao zakon univerzalne gravitacije, koji između ostalog, objašnjava i kako Mesečeva sila kretanja u kombinaciji sa delovanjem Zemljine gravitacione sile, uzrokuje da Mesec kruži oko Zemlje, baš kao što sve planete naše galaksije kruže oko Sunca. Što je planeta bliža Suncu, na njoj se jače oseća gravitaciona sila Sunca.
Model Sunčeve galaksije i uticaja Sunčeve gravitacije na bliže i udaljenije planete
kada Njutn je 1687. god. objavio svoju knjigu, Philosophiae Naturalis Principia Mathematica, verovatno najznacajnije pojedinacno delo koje je ikad objavljeno u fizici. U ovoj knjizi Njutn ne samo da je izlozio teoriju kako se tela krecu u prostoru i vremenu, vec je pruzio i slozene matematicke postupke neophodne da se izvrsi analiza ovih kretanja. U istoj ovoj knjizi Njutn je postavio i jedan od najbitnijih fizickih zakona – zakon gravitacije:
Ovaj zakon odredjuje silu gravitacije, silu kojom svako telo u Vasioni privlaci drugo telo silom intenziteta F koja je srazmerna proizvodu masa ova dva tela (m i M) a obrnuto srazmerna kvadratu njihovih rastojanja r. Kasnije je Njutn pokazao da, prema ovom zakonu, gravitacija nagoni Mesec da se krece elipticnom putanjom oko Zemlje, a Zemlju i ostale planete da se elipticnim putanjama krecu oko Sunca.
Kopernikov model odbacio je Ptolomejeve nebeske sfere, a samim tim i ideju u tome da Univerzum ima fizicke granice. Buduci da zvezde-nekretnice nisu, kako je izgledalo, menjale svoje polozaje, izuzev u pogledu kruzenja nebeskim svodom, postalo je prirodno pretpostaviti da su zvezde tela slicna nasem Suncu, ali znatno udaljena.
Njutn je shvatio da bi prema njegovoj teoriji gravitacije zvezde trebalo da se medjusobno privlace sto bi znacilo da ne mogu ostati nepomicne. Tu se postavlja novo pitanje – zar se onda nece sve sunovratiti jedna ka drugoj u nekom trenutku? Njutn je utvrdio da bi se to zapravo i dogodilo kad bi postojao konacan broj zvezda razmesten u nekom konacnom prostoru, ali ako bi postojao beskonacan broj zvezda u beskonacno velikom prostoru, do ovoga ne bi doslo zbog toga sto ne bi bilo nikakve sredisnje tacke ka kojoj bi se one sunovratile.
To sto niko nije dosao na ideju da se stanje u vasioni menja, da se ona siri ili skuplja, pokazuje kakva je bila misaona klima po ovom pitanju pre XX veka. Osnovno misljenje je bilo da je svemir oduvek postojao u nepromenjenom obliku, ili da je nastao u nekom obliku slicnom danasnjem. Ovo je delimicno mogla biti posledica sklonosti ljudi da veruju u vecne istine, odnosno utesnosti pomisli da ce, i ako oni stare i umiru, Univerzum nastaviti da postoji, nepromenjen.
Cak i oni koji su shvatili da iz Njutnove teorije gravitacije proizilazi da Vasiona ne mora da bude staticna nisu dosli na ideju da ona moze da se siri. Umesto toga pokusali su da preprave teoriju time sto su uveli da gravitaciona sila na velikim rastojanjima postaje odbojna. To nije uticalo na njihova predvidjanja kretanja planeta, ali je dopustalo da medjusobni odnos zvezda ostane u ravnotezi. Mi danas smatramo da bi ta ravnoteza bila vrlo nestabilna: ako bi se zvezde u nekom trenutku samo malo priblizile njihova privlacna sila postala bi jaca i odnela prevagu nad odbojnim, tako bi sve zvezde nastavile da se primicu jedna drugoj.
Druga zamerka o modelu beskonacne staticne Vasione pripisuje se nemackom filozofu Hajnrihu Olbersu. Ovaj problem se ogleda u tome sto bi u se u beskonacnoj staticnoj Vasioni svaka linija vida okoncala na povrsini neke zvezde, odnosno gde god da pogledamo mi bi smo videli neku zvezdu, celo nebo trebalo da bude podjednako osvetljeno, blistavo kao Sunce, cak i nocu. Olbersov protivargument bila je hipoteza da svetlost sa dalekih zvezda apsorbuje materija u medjuzvezdanom prostoru, ali u tom slucaju ova materija bi se takodje jednom zagrejala i postala bi i sama podjednako sjajna kao zvezde. Jedini nacin da se izbegne ovaj zakljucak bio je da se pretpostavi da zvezde nisu vecno sijale, vec da su se upalile u nekom konacnom vremenu u proslosti. U tom slucaju ili jos nije moglo doci do zagrevanja ili svetlost sa dalekih zvezda jos nije mogla stici do nas. Ovo nas suocava sa sledecim pitanjem: sta je to sto uopste dovodi do paljenja zvezda?
Prema izvesnom broju ranih kosmologa Univerzum je nastao u jednom konacnom i ne narocito dalekom vremenu u proslosti. Aristotelu i vecini drugih grckih filozofa nije se dopadala zamisao o stvaranju zato sto je ona podrazumevala bozansko mesanje. Oni su zbog toga smatrali da su ljudska rasa i svet uopste postojali i da ce postojati vecno.
