Артур је засигурно најпознатији међу велшким херојима. Био је најпопуларнији током средњег вијека, када су доживљаји његових сљедбеника, витезова округлог стола, импресионирали већи дио западне Европе. Међутим, само уз одређене уступке црква је дозволила хришћанску верзију ових келтских митова који имају тако важно мјесто у средњовјековној имагинацији. Црква никада није у потпуности била благонаклона према причама о Гралу, или Сангрилу, који је Јосиф из Ариматеје по вјеровању донио у Британију, пошто су његове магијске моћи очигледно дошле од келтског колдрона, посуде благостања и поновног рађања. Снага народног осјећања према Артуровом миту може се видјети у немирима 1113. године који су избили у граду Бодмину, у Корнволу зато што су француске слуге племића у посети одбиле да прихвате Артурову бесмртност.

            Иако су неке од најранијих прича везаних за Артура нађене у велшким пјесмама из седмог вијека, нема сумње да је ратнички краљ припадао херојској традицији Ирске и Велса. Он се појављује у неколико Ирских сага, једна од њих описује како је отео псе фенијанског вође Фина Макула током једног од његових храбрих похода. Заиста, као ратник, ловац магичних вепрова, убица џинова, вјештица и чудовишта, и као вођа групе хероја чије авантуре су их водиле у невиђене мистерије и непревазиђена чуда, Артур је имао много заједничког са Фином Макулом. Међутим, по Монаху Ненијусу из деветог вијека, Артур је био историјски вођа који је организовао Британце против Англосаксонских освајача пошто су римске легије отишле. Ненијус је Артуру приписао дванаест побједа, али не спомиње како је умро што је мало касније записано у историји Велса, у којој се тврди да су Артур и његов крвни непријатељ Модред погинули 537. године у бици код Камлуана.

Артур је био син британског краља Јутера Пендрагона и Игрејн, супруге корнволског војводе Горлоа. Био је ванбрачно дијете о коме се бринуо чаробњак Мерлин. Мерлин је већ направио за Јутера Пендрагона предивну тврђаву и ставио чувени округли сто за који је могло да сједне сто педесет витезова. Овај можда има неке везе са Јосифом из Ариматеје, ако ни због чега другог оинда зато што има посебно мјесто резервисано за Грал. Док је Јосиф из Ариматеје био заробљен у Палестини, причало се да га је Грал одржао у животу. Касније га је донио у Британију гдје је нестао због људских грехова. Због тога је проналажење Грала постала велика авантура Артурових витезова.

Када је Јутер Пендрагон умро, витезови округлог стола нису знали ко треба да буде сљедећи краљ. Одлучили су да Мерлин треба да предузме водећу улогу у потрази за новим краљем. Чаробњак им је рекао да ће они знати ко је Јутеров насљедник по томе то ће будући краљ извадити чаробни мач из камена, који се на мистериозан начинпојавио у Лондону. Многи витезови су покушали да извуку мач из камена, али нико није могао ни да га помјери. Послије неколико година Артур је отпутовао за Лондон да по први пут види турир. Витез, кога је Мерлин одредио да буде дјечаков заштитник, учествовао је на турниру, али пошто је у задњем тренутку открио да му недостаје мач, послао је Артура да га хитно нађе. Несхватајући значај мача у камену, Артур га је извукао и дао запањеном витезу. На тај начин наљедник Јутера Пендрагона је откривен.

Међутим, чак и тада, било је витезова који нису прихватали Артура за краља.

Једино уз Мерлинову помоћ млади владар је могао да порази своје супарнике и успостави мир у Британији. У којој мјери је он зависио од магије, Артуру је постало јасно још на почетку владавине. Пошто је без разлога потегао мач на једног од својих витезова, Артур је био запањен када се оружје сломило. Мерлин га је спасио тако што је успавао витеза јер је Артур у том тренутку био ненаоружан. У очајању, краљ је лутао дуж обале језера када је, на своје велико иненађење, видио руку како се подиже из воде држећи други магични мач. Ово је био фамозни Екскалибур, његова загарантована подршка, по тврдњи Даме из Језера, која му је мач и предала.

Пошто је поново наоружан и самоувјерен, Артур је отишао и постао велики краљ. Побиједио је Англосаксонце, помогао краљу Леоденграсу из Шкотске у рату против Ираца и учествовао у борбама све до Рима. За узврат, Артур је добио руку Леоденграсове ћерке Гинивер. У почетку, Мерлин није пристајао на ту везу, пошто је знао за Гиниверину љубав према сер Ланселоту, најбољем и најхрабријем витезу округлог стола. Али је касније благословио брачни пар, а по једној верзији мита, дао је Артуру округли сто као поклон за вјенчање. Ипак, краљица и Ланселот су постали љубавници, а када је то Артур открио Ланселот је побјегао у Бретању.

Артур је пошао за сер Ланселотом и опколио његову тврђаву. Међутим, опсада је морала да се обустави јер је краљ добио вијест да је његов рођак сер Модред заузео Камелот, па чак и приморао Гинивер да пристане на брак, претходно проширивши вијест о краљевој смрти. Враћајући се у Британију, Артур је окупио своје витезове да се боре са побуњеницима. Прије битке било је договорено да се краљ и његов рођак сретну између двије војске да преговарају о могућем миру. Пошто нису вјеровали један другом, сваки је нареди својој војсци да нападне уколико виде да непријатељи извлаче мачеве. Када је један витез извукао мач да убије змију, избила је ужасна битка у којој су настрадали најбољи вритански витезови.

Само су два Артурова витеза остала у животу на бојном пољу, које је било прекривено мртвима и смртно рањенима. Иако је побиједио, краља Артура су та два витеза однијела пошто су његове повреде биле теже природе. Знајући да му се приближава крај, бацио је Екскалибур у језеро гдје га је рука Даме из језера дочекала. Тада се Артур попео на магични чамац и нестао. Његове посљедње ријечи биле су да иде у Авалон да се излијечи од задобијених рана, тако да ће се можда једног дана вратити и још једанпут повести своје људе.