Najveći haker svih vremena

Kolorado Springs se nalazi oko 100 kilometara južno od Denvera. Danas je poznat kao sedište nekoliko kompanija koje se bave optičkim inženjeringom i, naravno, po NORAD-u, američkoj komandi protivvazdušne odbrane, smeštenoj u utrobi planine Cejen. Za nas je zanimljiv jer je ovde, pre sto godina, 1899, Tesla obavio jedan od svojih najznačajnijih eksperimenata.

U blizini grada Tesla je izgradio svoju improvizovanu laboratoriju i na vrh drvene građevine postavio 60 metara visoku bakarnu antenu. Ljudi koji su tuda prolazili pricali su o čudnim stvarima u okolini laboratorije: na sve strane su skakale varnice, neke do njihovih nogu, a neke bi im prosle kroz obuću i "odskakutale" dalje. Jednom dečaku se dogodilo da varnica iskoci iz hidranta na ulici u gradu i napravi luk od deset santimetara do zavrtnja koji je drzao u ruci. Ponekad je sva trava oko laboratorije bila okupana metalno-plavom svetlošću. Niko, međutim, nije znao da je čovek u laboratoriji tek samo podešavao aparate da bi se pripremio za najspektakularniji i jedan od najvećih eksperimenata svih vremena. Kao sporedni efekat eksperimenta postavljen je do sada neprevaziđen rekord: najveća munja koju je čovek stvorio, dužine oko 40 metara.

Iako je u to vreme već zavrsio sistem distribucije električne energije, sada je radio na jos efikasnijem i bržem sistemu: želeo je da proizvede električni impuls velike snage i da ga usmeri ka zemlji. Tlo je odličan provodnik. Otuda bi struja usmerena ka tlu mogla da putuje bez prekida, kao radio talasi, i to brzinom svetlosti. Kada bi talas stigao do suprotnog dela planete, vratio bi se nazad, kao što se vodeni talas odbija ka izvoru kada naiđe na prepreku.

Slično je učinjeno 1950. godine, sedam godina posle Tesline smrti, kada su prvi radarski talasi upućeni ka Mesecu i zatim primljeni u povratku. Sedamdesetih godina na ovaj način je napravljena prva mapa Venere. Ova nebeska tela su milionima kilometara daleko od nas. Otuda je slanje elektromagnetskog talasa kroz Zemlju, svega oko 5.000 kilometara u prečniku, prava igra.

Tako je mislio i Tesla. Ali, pošto mu se talas vrati (za trideseti deo sekunde od trenutka kada ga je poslao) njegova moć ce biti nešto umanjena. Međutim, ako mu u tom trenutku doda još jedan talas, dva talasa će zajedno povećati snagu i zatim će im dodavati još jedan i još jedan, dok ne dostignu snagu koja je potrebna. To je isti princip koji važi i za dečije ljuljaške: posle prvog snažnog zamaha dovoljna je samo jos serija manjih - a onda se dobro pazite da vas ne zakači.

Naravno, Tesla je znao da nema potrebe da to proverava, ali, kada su talasi u pitanju niko jos nije znao kada je vreme za poslednji zamah (gornja granica rezonancije), odnosno - kada se treba skloniti.

U Kolorado Springsu obreo se zahvaljujući svom prijatelju Leonardu Kartisu, koji mu je ponudio besplatnu struju iz male gradske elektrane.

U vreme početka čudnih pojava u gradiću, Tesla je započeo podešavanje gigantskog transformatora u savršeno istu rezonancu sa Zemljom. Već tada su ljudi počeli da primećuju da se nešto neobično događa jer su povratni, i još uvek slabi talasi stvarali pravi električni tepih pod njihovim nogama.

Međutim, u duhu pravog modernog hakera, Tesla je odlučio da bar jednom pokuša da "odvrne" transformator do kraja i vidi šta će se dogoditi.

"Bio je to 3. juli 1899. - taj dan neću nikada zaboraviti - kada sam dobio prvi odlučujući eksperimentalni dokaz jedne istine od ogromne važnosti za ljudski napredak", pisaće Tesla kasnije.

Tranformator je bio dobro uzemljen, antena postavljena i pouzdanim kablovima obezbeđena direktna veza sa elektranom. Tesla je izašao napolje da bi bolje pratio i kontrolisao promene (na cipelama je imao osam santimetara debele gumene izolatore), a zatim mahnuo rukom svom pomoćniku, Kolmanu Citu, da uključi transformator. Počelo je zujanje uljnih kondenzatora i snažno pucketanje kao ruka debelih varnica, koje su skakutale na sve strane po laboratoriji. Buka je bila zaglušujuća. Ali, Tesla je bio napolju, posmatrao antenu i nije znao da se Citu kosa dizala na glavi, iako siguran da mu se ništa neće dogoditi. Svi vraćeni talasi bi jedan za drugim dodirnuli antenu i zatim se odbili od nje u obliku munje. Prve munje su bile duge oko metar. Tesla je nestrpljivo čekao da proveri svoju teoriju i vidi da li će se snaga talasa, odnosno veličina munje povećavati. Ubrzo, munje su povećane na pet, a potom na petnaest metara. Kod dužine od 25 metara - sevanje je počela da prati i grmljavina. Kada su munje dostigle 30, pa 35 metara, grmljavina se čula i u Kripl Kriku, četrdesetak kilometara udaljenom gradiću. Teslina teorija bila je uspešno proverena. Zatim je sve odjednom utihnulo. Tesla je utrčao u laboratoriju i od Cita saznao da su upravo ostali bez električnog napajanja. Ljutit, odmah je pozvao centralu da ostro protestuje sto su ga prekinuli usred eksperimenta.

Ali, umesto da mu vrate struju, ogorčeni električari su ga obavestili da je upravo zbog njega čitava centrala u plamenu i da u gradu ne gori nijedna sijalica.

Ova priča je pre neku godinu nekako stigla i na jedan od redovnih godišnjih skupova američkih hakera (ljudi za koje je vrhunski izazov ulazak u zatvorene i strogo čuvane kompjuterske baze podataka - Pentagon, CIA i slično) i toliko ih oduševila da su ga uskoro i bez rezerve proglasili najvećim hakerom u istoriji. U obrazloženju je, između ostalog pisalo: "Videli smo mnogo sjajnih hakerskih poduhvata, ali još nismo čuli da neko postavi svetski rekord u proizvodnji munja i čitav grad ostavi bez struje - samo da bi video šta će se dogoditi." "Klinci" su, ipak, znali da je Tesla hteo i učinio vise od toga, nešto što niko pre njega nije uradio.

Od ove stogodišnje priče možda bi danas mogao da se napravi sjajan film - baš sa "sjajem" i drugim efektima. No, hakeri su uočili sasvim drugačiju mogućnost. Šta ako je neko nastavio da dalje razvija Teslin projekat? Da li je danas neko u stanju ne samo da proizvede vestačke munje već i da talase usmerava u određenom cilju? U kompjuterskom svetu, to bi značilo da postoje ljudi koji su stekli praktično nenadmašnu i krajnje opasnu prednost sa ozbiljnim i nesagledivim posledicama.

Kompjuteri su osetljive sprave. Srce kompjutera, mikrocipovi, koriste struju od pet do dvanaest volti. Ukoliko bi jača struja probila kroz njihov izolacioni sloj, čip bi bio nepopravljivo uništen. Takva opasnost stalno kruži oko kompjutera u obliku statičkog elektriciteta, čiji je naboj između 20 i 50 hiljada volti. Ova opasnost se otklanja uzemljenjem, pa se tako suvišna struja, kao u slivnik, šalje u tlo. Ali, ako bi neko, kao sto je uspelo Tesli, ucinio da tlo u okolini kompjutera postane izvor elektromagnetskih talasa? Struja bi se putem za odvod statičkog elektriciteta vratila u kompjuter - i to bi bio kraj. Možda kraj nekog sistema "Rata zvezda" ili kraj tek započetog teledirigovanog načina ratovanja u svetu, ali svakako početak nove priče o Tesli. Ovoga puta, još jednom, i čitave price - sa većom i dužnom pažnjom i razumevanjem prema nesvakidašnjem geniju.

O Teslinim istrašivanjima u Kolorado Springsu još uvek ne postoji potpuna slika, iako je dnevnikom svojih eksperimenta iz tih dana ostavio dokumentaciju kakvu bi naučnici poželeli da imaju i o svemu drugom čime se bavio. Istina se verovatno nikada neće saznati. Svojim asistentima se nije poveravao, a sve drugo sto je ostalo nezabeleženo u dnevniku, ostalo je sačuvano u njegovom nepogrešivom pamćenju.