Napoleon I Bonaparta je rođen 15. avgusta 1769., a umro je 5. maja 1821. Bio je general u Francuskoj revoluciji i kao vođa bio je prvi konzul Francuske Republike od 11. novembra 1799. do 18. maja 1804. i car Francuske i kralj Italije od 18. maja 1804. do 6. aprila 1814. i onda ponovo na kratko od 20. marta do 22. juna 1815.
Napoleon je rođen na Korzici, a učio je u Francuskoj za artiljerijskog oficira. Postao je poznat u tokom Francuske revolucije, kada je kao general vodio uspešne pohode protiv Prve i Druge koalicije koje su bile usmerene protiv Francuske. Godine 1799. Napoleon je izvršio državni udar i postavio sebe za prvog konzula; pet godina kasnije je sam sebe krunisao za cara Francuske. Tokom prve decenije 19. veka, zaratio je sa skoro svakom važnijom evropskom silom, dominirajući kontinentalnom Evropom nizom pobeda - od koje su naslavnije one kod Austerlica i Fridlanda - i uspostavaljanjem saveza, imenujući bliske saradnike i članove porodice za vladare ili ministre u državama kojima su dominirali Francuzi.
Katastrofalna francuska invazija Rusije 1812. je bila prekretnica. Ovaj pohod je desetkovao njegovu Veliku armiju, koja nikada više nije obnovila svoju nekadašnju snagu. Godine 1813. Šesta koalicija ga je porazila kod Lajpciga, zauzela Francusku i primorala ga na abdikaciju u aprilu 1814. i igznanstvo na ostrvo Elbu. Nakon manje od godinu dana, Napoleon se vratio u Francusku, ponovo preuzeo kontrolu, ali je vladao 100 dana do poraza kod Vaterloa u junu 1815. Svojih zadnjih šest godina života proveo je pod britanskim nadzorom na ostrvu Sveta Jelena.
Već kao mlad, Napoleon je bio učesnik Francuske revolucije kao komandant gde je vodio uspešne bitke protiv pobunjenog Tulona, te tom prilikom postao brigadni general, a sledeće godine čak i komandant artiljerije u Parizu. Već 1796. godine Napoleon je imenovan za glavnog zapovednika vojske koja se spremala za pohod na Italiju. Posle nekoliko sjajnih pobeda protiv Austrijanaca na području Italije, Napoleon Austrijance prisiljava na potpisivanje mira pomoću kojeg je Francuska dobila deo Belgije pod uslovom odricanja Lombardije. U nameri da svom najvećem konkurentu, Engleskoj zada težak udarac i preseče privrednu komunikaciju sa Indijom, Napoleon je 1798. godine preduzeo pohod protiv Egipta, ali je Francuzima tada nanesen težak poraz kod Abukira. Nakon toga Napoleon nije imao vremena za "popravni ispit" već se morao vratiti u Francusku da bi smirio društvene nemire. U opasnosti od nastavka širenja pobune, građanska klasa podržala je Napoleona i njegove planove. Uz njihovu podršku, Napoleon je 1799. godine izvršio državni udar i na osnovu novog Ustava on je kao prvi konzul postao gospodar Francuske u kojoj je buržoazija osigurala svoj vladajući položaj. 1802. godine, Napoleon se proglašava doživotnim konzulom, a 1804. godine i za Cara Francuske.
Njegova vladavina obeležena je stalnim ratovima. U periodu između 1799. do 1805. godine, Napoleon je vodio uspešne ratove protiv Austrije. Nakon poraza u Italiji, koji se završio njegovim osvajanja Lombardije, Austrija je ponovo doživela poraz kod Austerlica 1805. godine. Zahvaljujući toj pobedi, Napoleon je Francuskoj pripojio Veneciju, Istru, Dalmaciju, te naredio Italijanima da ga priznaju za kralja Italije. Zatim se Austrija morala odreći i nemačkih provincija, od kojih je Napoleon formirao Rajnski savez. Pobedom nad Pruskom 1807. godine, Napoleon je stvorio Vestfalsku kraljevinu, a od poljskih delova Pruske Varšavsko vojvodstvo. Sa svojim najvećim konkurentom, Engleskom, Napoleon je imao manje sreće. Posle poraza u Egiptu, Napoleonova flota bila je poražena i u bici kod Trafalgara. Shvativši da sa Engleskom nije lako ratovati, Napoleon objavljuje Dekret o kontinentalnoj blokadi kojom je Engleskoj zatvorio evropsko tržište. U strahu od mogućeg tajnog trgovanja Engleske sa Španijom ili Portugalijom, Napoleon osvaja i te dve zemlje. Do 1812. godine, Napoleon je bio na vrhuncu svoje moći. Skoro čitava Evropa bila je pod njegovom vlašću. Među narodom se javljaju bune, dok je Engleska i dalje bila industrijska velesila. Kada je shvatio da je Rusija trgovala sa Engleskom, Napoleon odlučuje da protiv nje preduzme vojni pohod. Ogromna Napoleonova vojska, sa čak 700000 vojnika u junu 1812. godine kreće prema teritoriji Rusije. Presudna i kobna bitka za Napoleona odigrala se u selu Borodino, nedaleko od Moskve. Mećutim, hladna i surova ruska klima na koju Evropljani nisu bili navikli dovela je do konačnog sloma velikog francuskog vojskovođe. Iz Rusije se vratilo manje od 10000 vojnika. Njegov poraz u Rusiji naveo je Prusku, Austriju, Englesku, Rusiju i Švedsku da stvore koaliciju koja je dovela do konačnog sloma Napoleona u Bici naroda kraj Lajpciga. Abdicirao 11. aprila 1814. u dvorcu Fontenblo u korist svog maloletnog sina. Uz teške napore, Napoleon se još jednom uspeo vratiti na vlast, 20. marta 1815, ali je u bici kod Vaterloa definitivno potučen, 18. juna 1815, nakon čega je abdicirao drugi put i proteran na ostrvo Sv. Jelena gde je umro, najverovatnije od raka želuca, mada je moguće i da je bio otrovan, 5. maja 1821.
Rođen je u Ajačiju na Korzici 15. avgusta 1769., samo godinu dana nakon što je Korzika postala francuska teritorija. Dotad je Korzika pripadala Republici Đenovi. Njegova porodica je pripadala nižem italijanskom plemstvu i došli su iz Toskane. Porodica se naselila u Firenci, pa se kasnije rascepila na dve grane. U 16. veku su bili prisiljeni da napuste Firencu i naselili su se na Korzici, koja je tada pripadala Đenovi.
Napoleonov otac Karlo Bonaparta rođen je 1746, u Đenoveškoj republici. Bio je advokat i predstavnik Korzike 1778. na dvoru Luja XVI. Tu je ostao dosta godina. Najveći uticaj na Napoleona je u detinjstvu imala njegova majka Marija Leticija Ramolino. Čvrstom disciplinom uspela je da obuzda Napoleona. Napoleonovo plemićko i umereno imućno poreklo i porodične veze pružile su mu mnogo veće mogućnosti da se obrazuje i školuje, nego što je to bilo omogućeno tipičnom Korzikancu u to vreme. Kada je imao devet godina upisan je 15. maja 1779. na francusku vojnu školu u Brijan l Šato blizu Troja. Morao je učiti francuski pre nego što je upisan u vojnu školu. Ipak celoga života je govorio sa jakim italijanskim akcentom, a nikad nije naučio da pravilno piše. Napoleon je tu prvi put sreo proizvođača šampanjca Žan Remi Moeta. Nakon maturiranja na vojnoj školi u Brijanu 1784. Napoleon je primljen na elitnu vojnu školu u Parizu "Ekol Rojal Militer". Tu je u jednoj godini završio dva razreda. Jedan ispitivač je smatrao da je dobar za proučavanje apstraktnih nauka i da poseduje duboko znanje matematike i geografije. Na vojnoj školi je specijalizovao artiljeriju, iako je u početku tražio mornaricu. Diplomirao je septembra 1785. i preuzeo je vojnu dužnost kao artiljerijski potporučnik u januaru 1786. sa samo 16 godina.
Napoleon je služio u Valensi i Oksoni do izbijanja Francuske revolucije 1789. godine. U tom periodu je on uzeo gotovo dve godine odsustva u Parizu i Korzici. Veći deo od nekoliko godina nakon 1789. proveo je na Korzici, na kojoj se odvijala bitka između tri strane: rojalista, revolucionara i korzikanskih nacionalista. Napoleon je podržavao jakobince i unapređen je u potpukovnika puka dobrovoljaca. Kada se sukobio sa konzervativnim nacionalističkim vođom Paskalom Paolijem, Napoleon i njegova porodica su bili prinuđeni da napuste Korziku u junu 1793. Uz pomoć zemljaka Salicetija Napoleon je postavljen za komandanta artiljerije francuskih snaga, koje su 1793. opsedale Tulon. Tulon se pobunio protiv republikanske vlasti, a zauzela ga je britanska vojska. Napoleon je napravio uspešan plan. Postavio je topove na takvu poziciju da su zapretili britanskoj floti, koja se zbog toga morala evakuisati. Uspešnim napadom Napoleon je zauzeo grad. Prilikom napada ranjen je u butinu. Zbog osvajanja Tulona unapređen je 1793. u brigadnog generala. Uspešnim akcijama zapao je za oko Komitetu javne bezbednosti i postao je blizak saradnik Ogistena Robespjera, mlađeg brata revolucionarnog vođe Maksimilijana Robespjera. Kada je stariji Robespjer završio na giljotini Napoleon je bio nakratko uhapšen i zatvoren 6. avgusta 1794. u Šato d'Antib. Oslobođen je nakon dve nedelje.
Napoleon Bonaparta ženio se dva puta. Njegova prva žena zvala se Roz de Boarne, poznatija pod nadimkom Žozefina (ovaj joj je nadimak dao sam Napoleon, koji je imao običaj da svuda nameće svoju volju, pa i u izboru imena odraslih ljudi). Ona je iz prvog braka imala dvoje dece, ali sa Napoleonom nije više mogla da ih ima. Zato se on, na nagovor Talerana od nje razveo 1810. i oženio Marijom Luizom Habzburškom, kao znak saveza sa Austrijom. S njom je dobio sina, poznatog pod imenima Napoleon II Bonaparte i Vojvoda od Raštata. Nakon poraza Napoleona 1814, nikada više nije video ni ženu ni sina, koga je zvao Orlić.
Napoleon je zatvoren i prognan na britansko ostrvo Svetu Jelenu (2.800 kilometara od Gvinejskog zaliva u južnom Atlantiku) od 15. oktobra 1815. godine. Dok je bio na Svetoj Jeleni sa malom grupom pristalica diktirao je svoje memoare i kritikovao je one koji su ga zatočili. Bio je bolestan većinu vremena dok je boravio na ostrvu, sve do svoje smrti 5. maja 1821. godine. Njegove poslednje reči su bile „vođa armije“. Njegovo nasledstvo je podeljeno njegovim pristalicama, među njima i generalu Marbou, kojeg je zamolio da nastavi pisanje njegovih memoara. U svom testamentu tražio je da bude sahranjen na obali Sene, ali pokopali su ga na Svetoj Jeleni u „dolini vilenjaka“. Njegovi posmrtni ostaci su 1840. na fregati Bel-Pul prevezeni u Francusku, gde je sahranjen u sarkofagu u Domu invalida u Parizu. Više stotina miliona ljudi je od tada posetilo njegov grob.
