Уочи Првог свјетског рата владало је увјерење да ће предстојећи сукоб трајати јако кратко и да ће се одлучујуће борбе ријешити на главним европским ратиштима у судару милионских армија. Балканско полуострво је требало да буде третирано као ратна периферија и изузето из главних ратних догађања. Велике силе су се задовољиле само подацима о војној моћности балканских земаља. Аустроугарска је годинама раније пак припремала превентивни рат против Србије. Она је сматрала да ће бити немогуће одржати превласт у југословенским земљама уколико на Балкану буде постојала једна снажна Србија. Они су сматрали да ће уништењем Србије учврстити свој положај на Балкану и добити нове ресурсе и експлоатационе прилике. Након разбијања Балканског савеза 1912. године Аустроугарска је добила подршку империјалистичке Њемачке која им је препустила да преко Балкана отворе јужни крак Drang nach Osten . Њемачки цар Вилхелм II их је октобра 1913. просто гурао у рат изјавом »Ја у сваком тренутку стојим иза вас и у сваком тренутку бићу спреман да за вас исучем свој мач«.

Рат је почео Сарајевским атентатом 28.6.1914. У том атентату је убијен Франц Фердинанд и његова супруга, војвоткиња Софија Хоенберг. Атентатор је био младобосанац Гаврило Принцип. Након смрти Франца Фердинанда Аустроугарска 23. јула шаље ултиматум Србији, сматрајући је одговорном за смрт пријестолонасљедника. Овај потез Аустроугарске није био нелогичан како се на први поглед чинио. Он је чак био и очекиван јер је предсједник владе Краљевине Србије, Никола Пашић, био упознат са дјеловањем Младе Босне. Рок за одговор на ултиматум је био два дана. Србија шаље одговор да прихвата свих 10 тачака ултиматума осим шесте која је захтијевала да Србија предузме судски поступак против саучесника Сарајевског атентата који су на српској територији, уз помоћ аустроугарских органа. Овде се поставља питање да ли је Србија могла да избјегне рат прихвативши све тачке ултимазума.

Немогуће је тврдити како би Аустроугарска реаговала на пристанак Србије али је чињеница да су сви аустроугарски представници у Краљевини Србији још прије истека рока за одговор били повучени са својих дужности и транспортовани у Аустроугарску. Сва свјетска јавност је говорила о предстојећем рату чак и прије његовог почетка. Велике силе су се изјашњавале против рата али су ипак мобилизовали војску и прије него што је рат добио глобалне размјере. Већина тих држава је до тог доба нагло развила своју технику и производњу али им је недостајало тржиште над којим би имали потпуни монопол. Стога су ове силе рат видјеле као једноставан начин проширења својих територија и зона утицаја. Становништво и војска у Њемачкој нису били присталице рата али су високи чиновници и племство одмах наредили мобилизацију.

Порази аустроугарске војске утицали су на то да Бугарска одложи свој улазак у рат на страни Централних сила и да Италија и Румунија добију додатни подстицај за придруживање Антанти. Аустроугарска све више пада у зависност Њемачке. Како су силе Антанте једва издржале нападе Централних сила Њемачка је тражила начин да освјежи своје материјалне и људске потенцијале. Зато је и израдила план о сукцесивном елиминисању противника. Према овом плану требало је елиминисати Русију, затим Србију и на крају Западну Европу. Поразом Србије требало је да се отвори јужни крак Drang nach Osten и да се ступи у контакт са Турском која је имала огромне материјалне и људск ресурсе. Фебруара 1915. англо-француске трупе нападају Дарданеле и генерал Фалкенхајн из страха да ће изгубити савезника – Турску наређује да се прво нападне Србија. Тај план омела је руска офанзива у Карпатима. Међутим чим су њемачко-аустроугарске трупе пробиле фронт год Горлица у мају 1915. Фалкенхајн почиње припреме за напад на Србију. Како Њемачка и Аустроугарска нису имале довољно војске да се истовремено одрже на свим фронтовима и крену у напад на Србију одлучили су да Бугарској учине максималне уступке како би добили њену војну помоћ. Бугарска је тражила источни дио Србије, Вардарску Македонију и Маричку област. Како је Турска одлучила да јој уступи Маричку област, Бугарска 5. септембра ступа у рат на страни Централних сила. Тројни напад на Србију почео је 6. октобра ангажовањем по шест дивизија из Аустроугарске, Њемачке и Бугарске. Армије је предводио фелдмаршал Макензен . Колико је вјешт и познат био овај њемачки генерал говори и једно новинско обраћање краља Вилхелма II „Учинићу Србији велику част и послати на њу једног Макензена!“.

Још када се на западном фронту прешло на позициони рат почеле су да се појављују идеје да се неколико дивизија пребаци преко Солуна у Србију. Франше д'Епере је чак по жељи предсједника Поенкареа израдио план ове акције. Међутим генералштабови Француске и Енглеске противили су се овом нападу. Силе Антанте су Србију користиле углавном да би обећали њене територије бућим савезницима. У Лондону је са Италијом склопљен договор да јој се за војну помоћ уступе Истра, Хрватско приморје и јадранска острва са залеђем. Румунији је обећана Трансилванија, Буковина и Банат а Бугарској дио Вардарске Македоније и дио европске Турске. Те комбинације нису донијеле успјех. Напад Енглеза и Француза на Дарданеле фебруара 1915, десант на Галипоље и италијанска офанзива на Сочу су пропали . Руске снаге су одбачене до Припјата и почеле су припреме за напад на Балкан.

Бугарски премијер Радославов је охрабрен овим догађањима отпочео жестоку кампању против Србије. Србија је осјећала пријетње Бугарске и тражила помоћ Антанте али је Антанта само тражила од Србије да уступи своје источне територије Бугарској и за накнаду прими Босну и Херцеговину. 22. септембра бугарски краљ Фердинанд наредио је мобилизацију војске и ушао у рат на страни Централних сила. У међувремену у Грчкој је премијер постао Венизелос који је био наклоњен силама Антанте. Одмах након прогласа краља Фердинанда он је наредио мобилизацију грчких војника и затражио да савезници пошаљу 150 000 војника у Солун. Француска се сложила са захтјевом док се Британија противила. Споразум о броју снага за помоћ Србији постигнут је тек 30. октобра. У међувремену су у Србију послане две дивизије са Галипоља. Тражени број од 150 000 војника постигнут је договорима тек у децембру када је Балкан већ био изгубљен.

Аустроугарско-њемачки сјеверозападни фронт се протезао од Вишеграда на Дрини до Голупца у Ђердапу а бугарски од ушћа Тимока у Дунав да Ђевђелије на Вардару. Како напад није текао истовремено Кичинер је савјетовао Србији да спријечи продор Аустроугарске и Њемачке ка Турској а да ће Британија и савезници у року од 20 дана доћи са довољно трупа да се спријечи напад Бугара са бока. Срби су издржали не 20 дана већ 2 мјесеца, али је и то било узалудно јер је француска влада тек 30. октобра обезбиједила сагласност британске владе о броју трупа које се требају послати у Србију (требало је 2 мјесеца да се трупе допреме до Србије). У борбама против Бугара ангажоване су само двије дивизије са Галипоља које су засипане противрјечним наређењима. Српска војска је у жељи да се бар самостално покуша одбранити затражила француске топовске гранте које је платила још прије рата заједно са француским топовима који су нешто раније испоручени. Након великог закашњења француске гранате су стигле у Србију али њихов калибар није одговарао француским топовима па су хитно пребачене у Крагујевац на рекалибрацију.

Крајем новембра сва српска војска се са масом народа скупила на Косову. Срби су се на сједници у Рашкој 4. новембра између капитулације и борбе одлучили за останак на страни савезника. Како пробој преко Качаника зарад спајања са савезничком војском није успио 25. новембра на сједници у Рашкој одлучено је да се изврши повлачење преко Албаније и Црне Горе на Јадран гдје је требало да их сачекају савезници. Након што је на Косову српска војска закопала или уништила 300 артиљеријских оруђа наступило је повлачење од 25. новембра 1915. до 15. јануара 1916. Током повлачења на лијевом боку српске војске храбро су се борили Црногорци (код Пљевља, на Мојковцу, Чакору и Турјаку). Међутим 17. јануара 1916. Црногорци су напустили борбу . Само један одред црногорске војске (400 људи) је наставио повлачење. 63 000 становника је изгубила Црна Гора у Првом свјетском рату. Током великог повлачења у црногорским и албанским гудурама је страдало 60 000 до 80 000 војника и избјеглица и 15 000 регрута који су се преко Дебра повлачили у правцу Валоне. Српској војсци је било јасно да се неће моћи реорганизовати у Албанији, па је затражила 11. децембра да се евакуишу из Албаније у Солун. Због трзавица између Италије и Британије на једној и Србије на другој страни требао је пун мјесец да се склопи договор о пребацивању Срба на Крф. За вријеме боравка у албанском приморју Франуска је допремала знатне количине хране у Бриндизи али је Италијани нису жељели допремити Србима. Штавише, они су бајонетима пријетили да не прелазе у дио Албаније који је био под њиховом управом. Број настрадалих војника је достигао цифру од 143 000. Остаци српске војске су превезени на Крф између 18. јануара и 23. фебруара 1916 изузев 9 000 војника који су превезени у Бизерту и 13 068 војника који су до априла остали у области Валоне. Свега је спасено 158 000 српских војника. За кратко вријеме на Крфу и Бизерти умрло је 7 750 војника.

Како је српска влада сачувала своју војску, могла је да полако покрене своју дипломатију и објасни своје наводе из Нишке декларације . Њемачки канцелар Бетман-Холвег је у Рајстагу 9. децембра 1915. изјавио да је Србија потпуно пропала и да је Антанта у преговорима са Бугарском нудила њене територије. Србија се овоме жестоко успротивила и тражила од савезника да у одговору на ово иступање истакну ненарушивост интегритета Србије. Французи су чак жељели да се у изјаву уврсти да је један од главних ратних циљева Антанте одбрана интегритета Србије. Британци су тада изјавили да не треба пренагљивати а Руси су одмах објавили да ће савзници свесрдно помоћи поновном успостављању Србије и да ће јој бити одобрена сва предратна обећања територијалног проширења. На првој међусавезничкој конференцији 27. и 28. марта 1916. године на којој је учествовала и делегација Србије на челу са Пашићем савезници су свечано обећали да ни у ком случају неће повриједити интересе Србије на Балкану. Наредних мјесеци владе Француске, Русије и В.Британије су понаособ изјавиле да ће подржати уједињење југословенских народа уколико рат буде имао повољан исход.

Солунски фронт је све вријеме свог постојања имао јединствену команду (у почетку је главни био генерал Сарај). Француска влада је жељела да се српске трупе по опоравку без ограничења потчине генералу Сарају. Овоме се српска влада успротивила па је након набјеђивања од априла до августа 1916. закључено да ће се српска војска ставити под управу Сараја који је сада управљао као командант у име регента Александра и савезника. Овим је српска влада себи обезбиједила увид у предстојеће операције јер је Сарај прије свих дјеловања морао да обавијести српску врховну команду о својим плановима. Српска војска је договором такође могла бити употријебљена само као цјелина и на засебном дијелу фронта. Француска се обавезала да неће склопити сепаратни мир са Бугарском и да ће управу у ослобођеној Србији преузети српски цивилни органи. Француска се такође обавезала да ће Србији пружити сву помоћ око југословенског питања. Сва ова обећања нису била коначна и могла су да варирају услијед војно-политичких осцилација али су ипак пружила неку наду српској војсци која је у љето 1916. опет изашла на фронт.