Смрћу
Карлоса III, 1788. године, неколико мјесеци прије Француске револуције, ближи се
крају период просперитета и просвјетитељства у Шпанији, у којем је Гоја
сазријевао као умјетник. Том периоду слиједи хришћански реакционизам, политичка
и друштвена корупција, под управом краља Карлоса IV и његове краљице Марије
Лујсе, а који ће се завршити Наполеоновом инвазијом на Шпанију. У таквим
друштвено-политичким приликама, под Карлосом IV, Гоја ће постати сликар двора и
стећи углед најцјењенијег и најуспјешнијег умјетника у Шпанији.
Послије једне нагле болести 1792. године, остаје потпуно глув без могућности
опоравка слуха. У наредном периоду, његова умјетност задобија нови карактер,
слободније експресије, подупријета његовим критичким умом и инстинктивним
нагоном за ослобађање маште од конвенционализама. 1795. постаје директор
Академије Сан Фернандо али се двије године касније, повлачи са тог положаја због
проблема са здрављем. Први сликар краљевског двора постаје
1799. године. Иако је радо примао званична признања и свој успјех цијенио са
великим ентузијазмом, оставља за собом врло упечатљив критички осврт на епоху и
друштво у којем је живио.У серији од 80 графика под именом Каприци (Los caprichos), објављеној први пут 1799. године, Гоја директно напада политичке, друштвене и религијске прилике и догме, користећи се тада популарном техником карикатуре, али обогаћујући је својим умјетничким квалитетима и несвакидашњом довитљивошћу. Његово мајсторско коришћење управо у то вријеме развијене технике акватинте, нарочито њених тоналних могућности, дају Каприцима драматичну виталност, због чега многи угледни историчари и критичари умјетности, сматрају Каприце највећим достигнућем у историји графике. Неколико мјесеци касније, Гоја постаје први сликар краљевског двора. Такође у то вријеме, бива под притиском и нападан од стране шпанске Инквизиције. 1803. године шаље графике Каприца краљу, молећи у замјену пензију за свога сина.
Дјела која Гоја ствара без поруџби мецена, зраче необичном и несвакидашњом перспективом, фантазијом и инвентивношћу, док у онима која ствара за мецене остаје вјеран традиционалним канонима. У декорационим фрескама цркве Сан Антонио де ла Флорида у Мадриду, Гоја одржава везу са традицијом Тијепола, али намеће своју ликовну одважност, слободу егзекуције и експресивни реализам, приликом обраде тада популарних религиозних и секуларних фигура. У многобројним портретима пријатеља и дворских чиновника, комбинује технику одважног и слободног приступа композицији, са посебним наглашавањем карактера портретираног лика.
