U julu 1919. Hitler je postavljen za policijskog spijuna (Verbindungsmann) u sastavu obavestajne komande (Aufklrungskommando) Rajhsvera sa zadatkom da vrši uticaj na vojnike i da se infiltrira u malu političku stranku po imenu Nemačka radnička partija. Tokom inspekcije Nemačke radničke partije, Hitlera je bio impresioniran anti-semitskim, nacionalističkim i anti-marksističkim idejama njenog vođe Antona Drekslera koji je zagovarao snažnu i aktivnu vladu, ne-jevrejsku varijantu socijalizma i uzajamnu solidarnost svih članova društva.
Hitler je takođe upoznao i Ditriha Ekarta, jednog od prvih osnivača partije i člana okultnog društva Tula. Ekart je postao Hitlerov mentor i često je razmenjivao ideje sa njim, učeći ga kako da se oblači i govori i upoznajući ga sa velikim brojem ljudi iz svog okruženja. Svoju zahvalnost Ekartu, Hitler je izneo u drugom tomu svog dela „Majn kampf“.
Hitler je otpušten iz armije u martu 1920, nastavljajući, uz punu podršku svojih nekadašnjih pretpostavljenih, učešće u svim partijskim aktivnostima. Početkom 1921. postao je veoma vešt u držanju govora pred velikim brojem ljudi. U februaru je održao govor u Minhenu pred skoro 6.000 ljudi. Da bi najavio miting, poslao je dva kamiona puna partijskih članova da se voze kroz grad sa istaknutim svastikama, deleći propagandni materijal i bacajući letke. U ovom periodu političke aktivnosti Hitler je stekao lošu reputaciju izvan partije zbog svojih vatrenih, polemičkih govora protiv Versajskog sporazuma i političkih suparnika (monarhista, nacionalista, socijalista i dr.) a naročito protiv marksista i Jevreja.
Rukovodstvo Nemačke radničke partije činio je izvršni komitet sastavljen od starih članova koji su smatrali da je Hitlerov uticaj suviše ojačao. Iskoristivši njegovu odsutnost, članovi komiteta su se pobunili protiv njegovog rukovođenja partijom i udružili su se sa grupom socijalista iz Augsburga. Hitler se u Minhen vratio 11. jula 1921. i zapretio je članovima komiteta da će napustiti partiju. Znajući da bi njegov odlazak značio raspad partije, iskoristio je priliku da svoj povratak uslovi davanjem najširih „diktatorskih“ ovlašćenja. Razljućeni članovi komiteta, uključujući i Drekslera, snažno su se usprotivili ovom Hitlerovom zahtevu. U međuvremenu, u javnosti se pojavio anonimni letak na kojem je pisalo „Adolf Hitler: Da li je on izdajnik?“, u kojem je kritikovana njegova žudnja za vlašću kao i siledžije koje je okupio oko sebe. Hitler je na objavljivanje ovog članka u Minhenskim novinama reagovao tužbom i nakon što je sud presudio u njegovu korist, isplaćena mu je određena skromna suma na ime odštete.
Naposletku, izvršni komitet DAP je popustio pred Hitlerovim zahtevima koji su nakon glasanja članova partije usvojeni sa 543 glasa za i samo jednim protiv. Na sledećem skupu održanom 29. jula 1921. Adolf Hitler je predstavljen kao firer Nacional-socijalističke partije, što je bila prva javna upotreba ove titule. Hitler je promenio ime partije u Nacional-socijalistička nemačka radnička partija (Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei).
Hitlerovi vatreni govori koje je držao u pivnici, napadajući Jevreje, socijal-demokrate, liberale, reakcionarne monarhiste, kapitaliste i komuniste, počeli su da privlače sve veću pažnju javnosti. Njegovi rani sledbenici postali su Rudolf Hes, bivši pilot ratnog vazduhoplovstva Herman Gering i armijski kapetan Ernst Rem, koji je postao vođa nacističke paramilitarne organizacije pod nazivom SA odredi (Sturmabteilung ili „jurišni bataljon“), koja je imala zadatak da obezbeđuje održavanje mitinga i napada političke protivnike. Hitler je takođe asimilirao i nezavisne grupe, kao što je bila nirnberška (Deutsche Werkgemeinschaft) pod vođstvom Julijusa Štrajhera koji je kasnije postao gaulajter Frankonije. Njegova politička aktivnosti privukla je pažnju lokalnih poslovnih ljudi koji su ga primili u svoje okruženje što mu je omogućilo da dođe u kontakt i sa ratnim herojem generalom Erihom Ludendorfom.
 |
 |
 |
 |
 |
 |