Милорад Павић (1929) је свестрани стваралац: књижевни историчар, песник, приповедач, драмски писац и романсијер. Његова књижевноисторијска интересовања усредсређена су на књижевни рад Гаврила Стефановића Венцловића, Захарија Орфелина, Вука Караџића и Војислава Илића. Посебно су значајне његове књижевноисторијске синтезе Историја српске књижевности барокно доба XVII и XVIII век-(1970), Историја српске књижевности класицизма и предромантизма. Класицизам (1979) и Рађање нове српске књижевности (1983).
Књижевноуметнички рад Милорада Павића, разноврстан и тематски разнолик, највише домете остварио је у приповеткама Гвоздена завеса (1973), Коњи светога Марка (1976), Руски хрт (1979), Нове београдске приче (1981), Изврнута рукавица (1989) и романима Хазарски речник (1984), Предео сликан чајем (1988), Унутрашња страна ветра (1991) и Последња љубдв у Цариграду (1994). Као књижевни иеторичар, Павић је морао да зађе дубок.о у историју, у њене скривене пределе; неразговетна сведочења, у цреплитање мита, легенде и историје, у судбине појединаца и судбине народа. Страст за историјским понирањима и открив&њима занимљивих и изненађујућих веза прошлости и садашњости прешла је са истраживача Павића на приповедача и романсијера Павића. Историја и савременост, стварност и фантастика, сан и јава - у сталном су прожимању стварајући уметничке светове универзалног и све-временог важења.