Назив модерна може се употребити и у српској књижевности као име за раздобље, које се завршава с првим светским ратом. Почеци тог раздобља мање су изразити. Извесне наговештаје имамо већ средином последње деценије прошлог века с часописом "Српски преглед" Љ. Недића (1895, са свега десет бројева). Одлучан заокрет к новом донео је, међутим, један други часопис, "Српски књижевни гласник" (1901). Уређиван по европским (француским) узорима, уносећи у нашу књижевност нова схватања и нова мерила, тај часопис постао је главно књижевно гласило овог раздобља, које, у ствари, и почиње с његовом појавом а завршава се с престанком његовог излажења (1914), те га, стога, можемо назвати и раздобљем "Српског књижевног гласника".
У књижевности долази до новог заокрета према Европи. За разлику од реализма, у којем су главну улогу играли домаћи чиниоци развоја и руски утицај, сада првенство задобијају западноевропски, посебно француски утицаји. Они захватају најпре критику и поезију а затим и прозу. Од модерних праваца највише делују парнас и симболизам. Од њих су наши критичари и песници прихватили култ лепог, тежњу к формалном савршенству, естетизам. захтеви у погледу коректности форме и израза били су нарочито строги. "песма мора бити цела лепа", истакао је Б. Поповић, и то би се могло узети као главно естетско гесло епохе. Естетизам се јавља и у другим, ефемернијим видовима: као отменост, аристократизам, као чежња не само за лепим формама него и за лепим предметима. Друга обележја овог раздобља јесу: космополитизам, индивидуализам, песимизам. Уз ове, деловале су и супротне тенденције: традиционално српско родољубље, социјални и морални утилитаризам, политички и друштвени активизам. Књижевност се кретала између супротних полова: европејства и народног духа, индивидуализма и национализма, песимизма и активистичког оптимизма, између Б. Поповића и Скерлића,Dučića,Šantića i Rakića. У књижевном стварању осећа се више или мање равномеран развој свих главних родова. Поезија ипак има извесну превагу над прозом и више од ње даје обележје епоxи, те се чак и у прози осећају извесне поетске тежње. Највећи успон достиже критика. Ако је у романтизму владала песма, у реализму приповетка, модерна је у извесном смислу доба критике.
Ako želiš više da saznaš o poeziji tog vremena klikni ovde!
|
|
|
|
|
|