Borealna šuma dobija ime po grčkom bogu severnog vetra, Boreasu. Ovaj naziv je prikladan zato što ova vrsta šume raste samo u severnoj hemisferi - ne zbog toga što ne postoje klimatski uslovi za borealnu šumu u južnoj hemisferi, nego što dole ima malo kopna na kojem bi takve šume mogle rasti. Alternativni naziv, tajga, je ruska reč koja znači močvarna borova šuma. Ovaj naziv je prikladan zato što borealne šume često rastu oko baruština ispunjenih mahovinom, jer su prave baruštine previše vlažne za rast drveća.

     Borealne šume rastu u neprekinutim pojasevima u Sibiru i Kanadi, a ima ih i u Skandinaviji, na Aljasci i u severnom Japanu. Nešto malo ih je ostalo u Škotskoj, ali je većina prirodnih četinarskih šuma davno posećena. Ovi delovi dalekog severa imaju kratka leta sa vrlo dugim danima i duge, hladne zime kada sunca ima samo nekoliko časova. Zimske temperature redovno se spuštaju do - 25 stepeni Celzijusa.

     Četinarsko drveće, kao bor, smreka i jela, na više načina se razlikuju od drugog šumskog drveća. Umesto širokog spljoštenog lišća ono ima male voskaste iglice, a umesto cvetova stvaraju semenke u šišarkama. Iglice četinara očito imaju manju površinu od širokog lišća i zato su manje efikasne kod fotosinteze. Međutim, njihova mala veličina i gusti voskast pokrov štite ih od leda i vetra, koji bi teško oštetili šire listove. Zimzelenim četinarima ne otpadaju iglice u jesen. Iako je previše mračno da bi ovo drveće vršilo fotosintezu tokom zime, otpadanje iglica i njihov ponovni rast u toku kratkog leta predstavljali bi veliki gubitak energije.