Da bi se Moneovo delo zaista shvatilo, neophodno je dublje razmotriti period izmedju prve slikareve pojave na Salonu 1865. godine i 1880 godine kada se on odvaja od grupe impresionista; kao shto je neophodno shvatiti i Sezanovu rechenicu: "Mone je samo oko, ali kakvo oko!" da bi se proniklo u njegovo dugotrajno posvecivanje psihichkoj stvarnosti a ne povrshinom, ravnom prostoru perceptivnog shoka. Shto kod nepoznavalaca nije losha navika samo kada je u pitanju Mone vec i svi umetnici iz grupe impresionista. Poznato je da je Klod Mone 1858 godine priznao da je pocheo da "vidi" i da "slika". "Tokom vremena sam progledao, istinski shvatio prirodu i nauchio chak i da je volim." To je jedno novo vidjenje i nov nachin slikanja, u slobodnom prostoru, s prijateljima slikarima koji ga prate na izlet duz normadijskih grebena i plaza ili uz obale Sene u okolini Pariza. To je onflerski period sa Jonkindom i Budenom: "Mnogo nas je u ovom trenutku... veoma prijatan krug... divno razumemo jedni druge i ne razdvajamo se." Docnije je sa Renoarom u Buzivalu. Mone je tamo sa zenom i sinchicem "a Renoar nam od svoje kuce donosi hleb da ne bismo crkli od gladi". Zatim u Arzanteju sa Renoarom, Sisleom i Maneom, gde se radja i razvija prva, chudesna faza umetnikovog impresionizma. Njegove osobene kreativnosti. Sa zreloshcu, shto je i prirodno, menja ton: "Uvek sam bolje radio u samoci i shodno sopstvenim utiscima." Tema usamljenosti, koja ne isljuchuje potrebu za osecanjima i ljubav prema njegovim zenama, deci, prijateljima slikarima i piscima, kada je u pitanju stvaranje postaje sushtinski zahtev. Kao i njegova potreba da ostane shto dalje od "manira" da se stvari "prikazuju" - od "spoljashnjosti" i "objektivnosti" stvari Od "teoretisanja" zivota shto je karakteristichno zlo ideologa zanata i vidovnjaka profesije i mode.
Znachajno je pomenuti da je Mone u junu 1926 - a te godine je umro - izjavio da se "uvek uzasavao teorija". To nam pomaze da shvatimo zashto je intelektualac Sera rizikovao da u poredjenju s Moneovim slikarstvom postane siv, statichan i jednostran, kao olovni vojnik.
Moneovo slikarsko delo je, medjutim, u suprotnosti s realizmom, onom vrstom realizma XIX veka za koji je oko bilo samo "pomocni" organ. Kod Monea "nepogreshiva preciznost oka daje smisao punoci pogleda i naglashava i razlaze chistu boju s neuporedivnom hrabroshcu" - pishe Zan Lejmari - "i to ne samo da bi se oplemenila povrshina platna, vec i da bi se konkretno izrazila prozrachnost i pokretljivost prostora, luminozno kretanje sunca, tok svetlosti koji je praznik i vechni zivot prirode." Ali, to shto Lejmari opisuje tako suptilno i poetichno nije bash sasvim tako kada se sagleda u pravoj dimenziji; za umetnika kao shto je Mone svakako ne znachi i stvaranje estetike utisaka. Mone je suvishe sushtinski bio umetnik i chovek da bi mogao da upadne u suvoparnu intelektualnu zamku bespogovornog prihvatanja azbuke taktilnih vrednosti ili chisto viziblistichkih vrednosti ustajalog Hildebranta, te bi iz chistog vizibilizma kao "metoda" mogli nastati samo "chisto viziblistichki koreni Moneovog impresionistichkog lirizma".
A nishta od svega toga nije dovoljno da bi se potpuno shvatio Mone , shto se dogadja svima onima koji ne mogu da osete ili promishljaju shta je zapravo zivot jednog choveka i kakva se duboka stvarnost radja iz njegovog dela. Upravo suprotno onome shto bi mogao zahtevati Fromanten: jer je istorichar umetnosti takav, "il doit etre a la fois un savant, un artiste, un historimen".
Mone se nije ogranichavao samo na slojeve boja i na analizu svetlosti; on je slikarstvo svog doba oslobodio tradicionalnih akademskih metoda odbijajuci svaku veshtachku literarnu ili alegorijsku inspiraciju koja bi bila sastavni deo zvanichnog slikarstva tog vremena. Njegov impresionizam ne fascinira samo na prvi pogled, on je jezik koji nas vodi do jedne duboke unutarnje i ljudske poetike.
Od remek-dela iz mladosti Zene u vrtu (1867), umetnik rastavja oblike i boje naglashavajuci efekte svetlosti koja bojama u pozadini namece razlichite tonove, oslobadja mrlja granicu konture i postize da chak i senke dobiju boju. Svako konvencionalno prikazivanje razbijeno je slobodnim pokretom koji se u sushtini njegovog modernog slikanja, sve do izuzetne, duboko poetske zivotnosti Lokvanja koji su plodan, chudesan rezultat njegove mladosti u poznim godinama i sve bogatijeg i smelijeg senzibiliteta ispunjenog misterijom koju otkrivamo postepeno, uporedo sa otkrivanjem stvaralachke snage te velike kompozicije. Mone je uvek naglashavao postojanje jedne unutarnje stvarnosti, one nepristupachne shto se ne vidi okom.
Majstor psihologije kao shto je Karl Gustav Jung bi u postojanju tog unutarnjeg ukazao na veoma duboke korene i na istorijsku, a time i opsteljudsku dimenziju koju psiholozi pochetnici iz povrshnosti i nedostatka kulture teshko mogu osetiti, pa je rezultat nerazumevanje ili iskrivljavanje, pogreshno tumachenje ili umanjivanje ljudske i umetnichke lichnosti bash u njenom stvaralachkom jeziku. Kao da je umetnik izvan svake istorijske i realne perspektive.
Naravno da Moneu nije bio cilj da stvara gradju za studije iz oblasti eksperimentalne psihologije i da nije smatrao da chist podatak vizuelnog dozivljaja treba intelektualno obradjivati, a ni da neposredan utisak treba ispravljati pomocu zdravog razuma i stechenog nauka. To bi znachilo unishtiti otkrivenje i vratiti se ne samo "rutini" stvarnosti koja negira poniranje i koja ogranichava i samo iskustvo. Njegativan stav koji je danas tako zalosno ochigledan u specijalizacijama intelektualaca.
Ono shto ponekad ne mogu da postignu ni nauka ni zdrav razum moze da ostvari i osvetli umetnik kroz svoj unutrashnji zivot koji mu omogucava da prepozna razloge zbog kojih je neko iskustvo potrebno, vitalno, duboko.
Mone se ne krece u praznom. Uchestvuje u raspravama oko nauchnog neoimpresionzma i simbolistichkog spiritualizma.
On dobro zna kako su teogbna Sezanova istrazivanja u provansalskom pustinjashtvu i shta znachi stvarati sam, dosledan svom jeziku i veran sopstvenoj dubokoj etichnosti. I tome su mozda njegov pogled i misli mnogo vishe okrenuti nego Malarmeovim knjizevnim utornicima.
Pogotovo u jeziku, dok se udaljava od Renoara i Sislea, jer su obojica, svaki na svoj nachin, vishe impresionisti nego on. Vizuelna impresija kod Monea ne ostaje prikovana za mreznjachu. Ne rasplinjava se u drhtajima emocija makar one bile i profinjene, niti se zaustavlja na boji, vec zivi hedonistichkim chulima senzibilizirane stvarnosti. Kao kod Renoara.
Svojim beskrajno ljudskim i univerzalnim delom MOne je dostigao svojevrsnu sintezu i etichnost koja izmiche drugim impresionistima. Kao shto psihologu pochetniku izmiche stvarna Jungova velichina, a brbljivom i konfunzom psihoanaliticharu - pogotovo ako je uz to josh i uobrazen - bogatstvo Frojdovih postavki. Tada se ponovo tone u mrtvo more uchmale pojmovnosti obavijene prepoznatljivom retorikom ili izveshtachenoshcu.
Prouchavanje stvaralashtva jednog umetnika mora se osloboditi takvih zamki. Kao i one druge, ne manje jalove zamke neoimpresionistichkog tehnologizma, kada Sera perspektivni i unutrashnji Moneov prostor pretvara u "teorijski prostor".
U delu Kloda Monea je zapravo veliki stvaralachki i chovechanski pochetak, ono nije samo nachin da se iskaze bogatstvo tananih utisaka i unutrashnjih uzbudjenja vec i da se iz njih stvori jedan stushtinski jezik, veoma shirok i po dometu i po trajanju.
Na Lokvanjima charobna utrnulost boja i neformalne svetlosti - neformalne po pokretu - nervozna je i zabrinuta percepcija tog vremena. Ali josh ranije, mislim pre svega na period izmedju 1880 i 1886, zatim na 1895, Mone je dvojici velikih slikara dao da vide neka njegova platna. Vincentu Van Gogu, tek shto je stigao u Pariz pokazuje slike kao shto su Suncokreti i Chamci u zimovniku u Etretau na kojima nije samo doshao do izrazaja medjusobni odnos boja, vec odnos snaga koje se privlache i raspinju unutar platna. Tako se slika groznichavo izoblichava, znaci postaju zivi, sa autonomnim, uznemirenim zivotom koji nije prikazan vec izrechen. I tu je koren sagledavanja jednog novog vida stvarnosti. A ko je mogao 1895. godine videti na Plastovima izlozenim u Moskvi tu opchinjavajucu moc kojom slika zrachi van svake datosti i objektivnosti ako ne Vasilij Kandanski? "Sve je u meni josh bilo zbrkano i nisam bio u stanju da predvidim prirodne posledice takvog otkrica. Ipak, ono shto mi je bilo sasvim jasno, bila je ta neverovatna moc, za mene sasvim nova, moc palete koja je nadmashila sve moje snove. Uchinilo mi se da je slika obdarena nekom charobnom moci, a objekt prikazan na platnu za mene ne nesvesno izgubio znachaj neophodnog elementa. Jedan mali de moje charobne Mosvke vec je postojao na toj slici." (Pogled na proshlost, 1913).
Mone je, dakle, u korenu impresionizma i fovizma; i apstrakcije, bogate unutrashnjim sadrzajima koji teze Kandinski; kad umetnik izjednachava umetnost s jedinstvom i totalitetom postojanja, kad ne pravi razliku izmedju chula i intelekta, izmedju materije i duha, poshto je u periodu sushtinskog impresionizma proshao pored prevazidjenog verizma, u rigoroznom traganju za vizuelnim iskustvom kao prvim chinom odnosa izmedju subjekta i objekta i konkretnim temeljem svesti.
U periodu Pariske komune radja se Kontov prozitivizam chije je osnovno nachelo da su nauchni podaci jedne pozitivne vrednosti, a burzoazija, svesna da je izgubila filozofsku plodnost, pokushala da nadje svoj izraz u radikalizmu kao drushtvenom zadatku. Utonuo u stvarnost koja je duboko posredovana odnosom s prirodom, Mone zna da je ona privid, a nikad apsolutna istina. Umetnik ne moze izjednachiti umetnost s naukom, ali mora promisliti svoju lichnost i svoju ulogu u jednom dobu nauke. Moze da ima znachajnu ulogu u istrazivanju novih spoznaja, ali ne i da bue teoretichar tehnoloshke industrije u slikarstvu.
Poshto je otkrio chist vizuelan dozivljaj, Mone pokushava da prati kako se on razvija u unutrashnjem zivotu shto se iskazuje kroz slikareve pokushaje da izdvoji razloge koji ga chine potrebnim iskustvom, poshto je prevazishao klasichno-romanticharski dualizam koji je sve do pojave impresionizma uslovljavao i posredovao odnos izmedju umetnika i stvarnosti.
Poshto je vizualizirala trajanje impresije, slika se postepeno podaje psihichkoj stvarnosti i ne ostaje u prostoru ogranichenom chisto vizuelnim utiskom. Bergson ce objasniti procese unutrashnjeg zivota, osecaj vremena, pamcenja, impaginacije, continuum prostor-vreme. Ta precizna svest o sadashnjosti, o savremenom zivotu, koju josh Bodler potiche u jednom znachanjom poglavlju "Salona" 1846. godine i koja dobija svoju dimenziju u Prustovom Traganju, magichan prostor posebnu povlashcenost - koja kod Debisija ne iskljuchuje ni kontakt sa onostranoshcu stvari - kod Monea je poniranje u unutrashnji zivot koji njegovu spoznaju stalno obogacuje novim, shirim i promishljenim iskustvima.
Tamoc susreta sa "onostranoshcu" stvari, to traganje za magichnom podlogom preko tembra kao sushtine same po sebi, solobodjeno i sraslo s pravim, vlastitim tkivom chesto je veoma prepoznatljivo u muzichkom jeziku Debisija, ili na primer na platnima Katedrala u Ruanu (1894) na kojima je Mone preshao dug put. Velika, ukoshena kompozicija, prostudirana vishe puta, uznemirena je udubljenjima i ispupchenjima koja, uz promenu svetlosti chine da ambijent treperi i stvara chetiri posebna likovna trenutka koje je Klemanso oznachio kao: sivo, belo, preliv duginih boja i plavo.
No, time je malo recheno o delu koje je dugo smishljano i poimano. Ono je obmotano u ono malo hladne svetlosti, ili u onu sjajniju svetlost koja prodire kroz pokrivach koji chini sama atmosfera kompozicije i koja se, odbijajuci se o kamen, prelama u igri zraka i odsjaja. Prouchavanje prelamanja, skretanja, rastapanja svetlosti koje je Mone zapocheo mnogo godina ranije na obalama Sene i koje ce na kraju dovesti do sve somishljenije perceptivne ochiglednosti. Sve bogatije produbljenim unutrashnjim dozivljajem. To je najchudesnija obnova Moneove umetnosti posle vrhunske decenije izmedju 1870. i 1880. godine.
Chezare Brendi, s finim senzibilitetom i kritichkom intuicijom istorichara, pishe "U muzeju Marmotan, na ivici Bulonjske shume, utonulom u zelenilo, ta predvidljiva serija chini da zelenilo okolnog drveca i travnjaka izbledi, dovodi do eksplozije vatreno crvene, strashno plavih koje kao da su izvuchene iz morskih dubina. Pored tih bleshtavih slika, svaki ekspresionist postaje gomila pepela." I zatim zakljuchuje: "Ali, od svih ovih slika izlozenih u Marmotanu, ona od koje zaista zastaje dah je bash ona najveca, ona s lokvanjima. To je zapravo slika koju treba pokazati onome ko trazi sadrzaj, poruku, komunikaciju: slika koja omogucava da se shvati shta je zapravo slikarstvo, a ako se tada ne shvati, onda se nikad nece ni shvatiti. Pometnja koju tako neochekivano remek-delo izaziva, uslovljena je i chinjenicom da uprkos nedostatku, ili skoro nedostatku sadrzaja, za koji se ipak ne moze reci da je apstraktan, posmatrach biva uhvacen iznutra, kao da neshto prodire u njega; on se uz bolan, ali i sasvim poseban trzaj prepushta svetlosti. Obuzima ga neverovatna nestrpljivost - kao da se lokvanji u vrtlogu uzdizu k nebu, prodiruci kroz zvezdanu kishu kao iskre bengalskih vatri. A oni su zapravo tu, u egzaltiranoj iznemoglosti te bistre i mutne vode u kojoj se radjaju najjasnije boje najbogatije palete koja je ikad postojala."
Nije od znachaja utvrditi da li izvesna kritika chisto vizibilistichki i taktilno nastrojena, a mozda i konceptualistichka, moze da prihvati impresionistichki formalizam i da ga etiketira kao "struju" , hijerarhijski ga stepenujuci. Bila bi to (kao shto chesto i jeste) neverovatna intelektualna beda i siromashtvo, kao shto bi se, s druge strane, dramatichna snaga izraza jednog Van Goga mogla tumachiti oslobadjanjem od detinjstva u kojem je majka bila posesivna ili otac autoritativan. Psiholog koji to zeli i koji poseduje dublju moc zapazanja, morao bi sagledati josh mnogo shtoshta. Kao shto je chino umni i svestrano obrazovani Jung kad je pisao esej o Dzemsu Dzojsu.
O Moneu se mora zakljuchiti sledece: njegov jezik, ma koliko strog bio, nije jezik formalista. Rekao bih suprotno: to je jezik pobunjenika i revolucionara. Chovek koji je chuvao svoj intimni zivot, imao malo pravih prijatelja i chesto bivao sam. U slikarstvu nije bio intimist kao shto to moze biti sitnichav i povrshan verist. Mone je disao drukchijim plucima i posedovao drukchiju sposobnost razmishljanja i poetskog senzibiliteta. Veliki umetnik je spoznao samog sebe i to ne samo kao choveka svog vremena nego i iznad svog vremena. A njegov osobeni nachin izrazavanja je bio toliko dubok da mu nije bilo potrebno da se inspirishe socio-literarnim rukotvorinama. Srecom, nije bio intelektualac.
Spoznao je u dubini svoje vizije izvesna previranja "Velikog stoleca" i tunu pojavu uzdrmanih struktura, dok se bistra voda mshala s mutnom u iznemoglom vrtlogu koji je ponekad i sasvim presushio.
Shto je danas, s distancom mnogih decenija, zaista prorochki.
Atruro Bovi
Plaza Saint-Adresse (1867)
Ulje na platnu, 75 x 101 cm
Chikago, Umetnichki institut
Sunrise
Regate u Arzanteju (1872)
Ulje na platnu, 48 x 73 cm
Pariz, Muzej Jeu de paume
Makovi i detalji (1873)
Ulje na platnu, 50 x 65 cm
Pariz, Muzej Jeu de paume
Lokvanji zeleni odsjaj
(1916-1923)
Pariz
U Parizu 14. novembra 1840. godine, u ulici Lafit rodjen je Klod Mone. 1845. godine porodica Mone se seli u Avr. 1846. godine Mone upoznaje Ezena Budena koji ce ga nauchiti da slika pejzaze "en plein air".1859. Mone odlazi u Pariz. U pochetku slika na jednoj "slobodnoj akademiji" koju posecuju ne samo Delakroa i Kurbe, vec i grupa buducih impresionista. 1860/1862. godine Mone odlazi na odsluzenje vojnog roka u Alzir gde ga ocharavaju boje i svetlost juga. Sa Renoarom, Bazijem i Sleom, 1863. godine Mone slika u pleneru u shumu Fontenblo, ali ga josh privlachi genijalnost Delakroa. Mone prvi put izlaze 1865. godine na Salonu i postize skroman uspeh. Upoznaje Kamij Donsije koja ce postati njegova dugogodishnja zivotna saputnica. 1866. godine prihvacen je za Salon. Potezi kichicom su vec impresionistichki, ali ne i boje. Nedostaje jedinstvo izmedju predmeta previshe statishnih i onih koj pokrece vetar. 1867. godine slika zimske pejzaze u blizini imanja Sen Simeon. U avgustu radja mu se sin Zan. 1868/1869 godine, njegove slike su prihvacene za Salon. Zola pishe o Moneu veoma pozitivno. Seli se u Etreta, a finansijski ga pomaze trgovac Godiber. Mone i Renoar slikaju jedan pored drugog ispred chuvenog pristanishta Grenujer. 1870. godine, Mone se zeni Kamijom i seli se u Truvil, u Normandiju. Posle izbijanja francusko-purskog rata bezi u London gde upoznaje Dobinjija i Pisaroa. Chesto slika duz obale Temze ili u maglama Hajd Parka. U muzejima otkriva Ternera i Konstabla. Upoznaje trgovca Diran-Riela koji ima galeriju u Nju Bond Stritu. 1871/1873 godine, Mone odlazi u Holandiju. Ocharan je njenim pejzazima, a u Amsterdamu otkriva japanske grafike. U Parizu ga vidjaju u kafeu Gerboa. Mane mu nalazi kucu u Arzanteju i tamo s Renaoarom slika pejzaze na vodi. Oprema ploveci atelje. Vec je na chelu grupe impresionista. 1874/1875 godine prva prodaja bankara Oshedea. U ateljeu fotografa Nadara na Bulevaru de Kapisin, 25. aprila otvorena pva izlozba "Udruzenja slikara, skulptora i gravera" koja je u ochitoj suprotnosti sa zvanichnom umetnoshcu chija se dela izlahu na Salonu. 1876. godine Sezan upoznaje Monea s kolekcionarom Shokeom. U aprilu se odrzava druga izlozba grupe, ali ne nailazi na uspeh kod kritike. Mone se zaljubljuje u Alisu Oshede. 1877/1879. godine u palati Druo se priredjuje izlozba za izlozbom koje naglashavaju slobodnu kreativnost impresionista. Radja mu se drugi sin, Mishel. U trideset trecoj godini umire njegova saputnica Kamilj. 1880/1885. godine, izlaganjem 18 Moneovih slika na Salonu inaugurisan i Sharpantjeov chasopis "La vie moderne". Mone chesto odlazi u Normandiju jer ga privlache pejzazi, more i atmosfera tog kraja. U aprilu 1881. godine dolazi do raspeca medju impresionistima. U martu 1883. godine, samostalna izlozba od 50 slika kod Diran-Riela. Mone odlazi s Renoarom na italijansku obalu, u Bordigeru. Trgovac Peti se 1884. godine zainteresovao za Moneovo slikarstvo i reshio da organizuje medjunarodnu izlozbu. 1886/1890. godine Mone ponovo odlazi u Holandiju, a zatim u Etreta gde se njegovim slikama odushevljava Zefroa. U maju i junu 1887. godine posredstvom Diran-Riela izlaze u Njujorku, a 1888. u Antibu. U Ziverniju 1890. godine pochinje da slika Lokvanje. 1891/1895 - U januaru ponovo slika zimu na Senil 1892. godine slika seriju Katedrale u Ruanu. Shesnaestog jula se zeni Alisom. U februaru i martu 1893. godine nastavlja s temom Katedrale. 1895. godine boravi u Norveshkoj gde obilno slika fjordove i zimske pejzaze. 1896/1899. godine, Mone se vraca na mesta u kojima je boravio kao mlad. Na II bijenalu u Veneciji, 1897. godine izlozeno je 20 njegovih slika. Tokom leta 1899. godine, slikar je u Londonu i tamo slika seriju pogleda na Temzu. Te jeseni u Ziverniju nastavlja ciklus Lokvanja na kojem ce raditi do kraja zivota. 1900/1907 vraca se u Francusku, zatim odlazi u London, pa se opet vraca u Ziverni i nastavlja s Lokvanjima, 1904. U oktobru odlazi u Madrid da vidi Prado. 1905. zahvaljujuci Diran-Rielu, u Londonu se odrzava velika izlozba impresionista. 1908/1915 Mone poboleva i vid mu slabi. U septembru je u Veneciji i tamo slika, ocharan svetloshcu, vodom, strukturama i atmosferom. 1909. godine ponovo radi na Lokvanjima. 1911. godine umire Alisa. 1912. godine zavrshava prikaze Venecije. 1914. godine umire njegov stariji sin Zan. 1916/1926. godine, poshto ga je Klemanso ohrabrio, pravi najveci atelje u Ziverniju i slika Lokvanje s chudesnom voljom. 1919. godine umire Renoar. Moneov vid sve vishe slabi. 1922. godine skoro slep od katarakta, i dalje ochajnichki slika u pleneru. 1923. godine je izvrshena operacija na ochima koja je dovela do izvesnog poboljshanja, ali umetnik je potpuno sam, tuzan, uplashen i obeshrabren. 06.12.1926. godine, Mone je umro. |
