MANASTIR HILANDAR

  U pitomoj udolini, na severoistočnoj strani poluostrva Atos, uzdiže se srpski manastir Hilandar.

  Hilandar je jedan od najstarijih manastira na Svetoj Gori. Smatra se da je nastao krajem 10. veka i da je njegov osnivač bio Georgije Helandarios. Već tada je bio posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice.

  Zbog stalnih napada gusara i razbojnika manastir je propao i zapusteo. Krajem 12.veka su ga obnovili srpski monasi plemenitog porekla - Simeon i Sava.Pre nego što se zamonašio, Sava se zvao Rastko, a bio je najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje. Imao je sedmanaest godina kada je odlučio da napusti svetovni život. Rekavši roditeljima da ide u lov, pobegao je na Svetu Goru. Otac je za njim poslao poteru, koja ga je zatekla u manastiru Rusik, još uvek nezamonašenog. Po Nemanjinoj naredbi, trebalo je da gonioci na silu vrate Rastka u Srbiju. Ali on je uspeo da ih prevari. Pojavio se u monaškoj rizi na vrhu pirga i odatle im bacio svoje postrižene vlasi i svetovno ruho.

  Sava je ubrzo prešao u manastir Vatoped. Tu je dočekao oca, koji se u međuvremenu odrekao prestola i zamonašio u Studenici, uzevši ime Simeon. Došao je na Atos donoseći svetogorskim manastirima bogate poklone. Simeon i Sava su želeli da zasnuju srpski manastir na Svetoj Gori. Godine 1198. od cara Aleksija III su dobili zlatopečatnu povelju. Ovom poveljom car im je darovao Hilandar, kao potpuno nezavisan manastir, "da bude Srbima na poklon večni". Iste godine Simeon i Sava su počeli da podižu Hilandar uz pomoć Nemanjinog drugog sina i naslednika na velikožupanskom prestolu - Stefana.

  Godine 1199. Simeon je umro u nedovršenom manastiru, pred ikonom Bogorodice Odigitrije. Njegov prvobitni grob se nalazio u jugozapadnom delu naosa katolikona.Odatle je na čudesan način iznikla loza Svetog Simeona, koja je probila zid crkve.Iste, 1199 godine, monah Sava je osnovao isposnicu u Kareji koju je posvetio svom zaštitiniku Svetom Savi Jerusalimskom.

  O prvobitnoj glavnoj crkvi Hilandara se ne zna mnogo. Neki delovi njene skulptoralne dekoracije su ugrađeni u crkvu kralja Milutina.Krajem 13. veka manastir je dobio novi lik. Uz dozvolu vizantijskog cara Andronika II Paleologa, kralj Milutin je dao da se poruši stara crkva i izgradi nova. Tada je i živopisana, ali je taj živopis prekriven poznijim freskama sa početka 19. veka.Spoljašnju hilandarsku pripratu je podigao knez Lazar između 1375. i 1380. godine.

  O Hilandaru su se starali svi vladari iz svetorodne loze Nemanjića. Njihov primer su sledili gospodari i vlastela srpska: Mrnjavčevići, Brankovići, Lazarevići. Od vremena ruskog cara Ivana IV Groznog pa do vremena Petra Velikog manastiru je stizala stalna pomoć iz Rusije, a pomagali su ga i vlaški vladari. Kasnije su se o njemu brinuli srpski vladari iz dinastija Obrenović i Karađorđević.

  U Hilandaru - duhovnom i kulturnom središtu srpskog naroda, tokom osam vekova postojanja zbrala su se mnoga blaga. U oltaru i riznici se čuvaju dva krsta načinjena od delova drveta časnog Krsta, delovi trnove krune i trske. Tu su još: zavesa za Carske dveri monahinje Jefimije iz 1399. godine, koja je vezena zlatom na svili,zastava cara Dušana i njegov pehar. Ovde se nalazi najstarija i najveća srpska biblioteka rukopisnih i minijaturama ukrašenih knjiga, zbirke inkunabula, povelja i bakroreznih ploča. Hilandar ima najveći broj čudotvornih ikona ne samo na Svetoj Gori nego i u celom hrišćanskom svetu.

  Bratstvo jedinog srpskog manastira na Atosu danas broji oko trideset monaha. Način njihovog života je strogo određen Hilandarskim tipikom, koji je napisao još Sveti Sava.