Развој телекомуникација у XX веку одвијао се тако што је за сваки сервис грађена посебна инфраструктура. Тако је настала (јавна) мрежа за телефонски сервис, телеграфски сервис и сервис за пренос података. Веза између телефонских претплатника и «њихових централа» највећим делом је ишла преко бакарних парица. Тако је до краја 2001 године у свету било инсталирано око милијарду телефонских линија (бакарних водова-парица). Узимајући у обзир огромна улагања у такву локалну инфраструктуру и нарасле потребе корисника за новим сервисима (видео на захтев, видео конференције, рад од куће, телемедицина, учење на даљину, интерактивне мрежне игре, радио и ТВ, он-лајн куповина) било је логично очекивати развој телекомуникационих услуга у правцу коришћења постојеће инфраструктуре. Први корак је била ИСДН технологија, али се средином последње декаде XX века, са експанзијом Интернета, јавила потреба за нечим што би омогућило велике протоке података од и ка крајњем кориснику услуге. Томе захтеву је одговорила нова xДСЛ технологија. Она омогућава да се по постојећој инфраструктури (бакарним парицама) пружи крајњем кориснику како приступ фиксној телефонској мрежи и услугама које она пружа, тако и приступ Интернету са великим брзинама протока (теоретски 8.192 Мбит/с).