Džudo je borilačka veština i olimpijski sport nastao kao skup probranih tehnika iz Džijudžicua. Džijudžicu je u to vreme u Japanu bilo zajedničko ime za sve borilačke veštine (udaračke i rvačke). Tada je osnivač džudoa - Džigoro Kano, koji je savladao nekoliko stilova Džijudžicua, odlučio uzeti ono najbolje od svake i odbaciti nepotrebno.

Profesor Džigoro Kano (1860. - 1938), navršivši 18 godina, počeo se baviti borilačkim veštinama. No brzo je shvatio da mu je napredak otežan činjenicom da je fizički bio jako slab i krhko građen. Naime - Većina Džijudžicu tehnika je uz tehniku zahtevala i mnogo snage. 1882. Nakon što je stekao majstorsku titulu u nekoliko vrsta Džijudžicua, odlučio je razviti borilačku veštinu koja bi omogućavala slabijim osobama da pobede mnogo veće protivnike.

Sa svojih 9 učenika osnovao je institut Kodokan i razvijao ono iz čega će nastati džudo (Na japanskom „nežni put“).

Džudo je postao izuzetno popularan već 1886. kada je policija grada Tokija organizovala turnir „Džudo-Džijudžicu“. Ukupno se održalo 15 mečeva, a džudo ekipa je uverljivo pobedila. Džudo je postao deo japanskog školskog obrazovanja i počeo se širiti po celom svetu.

Džudo je 1964. godine uvršten u sportove za muškarce na olimpijskim igrama, a 1992. i za žene.

Za razvoj Džudoa u Evropi je veoma značajna 1961.godina, kada je Holanđanin Antun Gesing, na održanom trećem prvenstvu sveta u Parizu, osvojio šampionsku titulu, pobedivši najistaknutije džudo–majstore Zemlje izlazećeg sunca. To je ukinulo mit o nepobedivosti Japanaca i dalo još više podstreka evropskim džudistima za dalji rad.