Naslovna strana |
Hlorofil Hlorofili (gr. chloros= zelen i phyllon = list) su zeleni pigmenti smešteni na tilakoidima hloroplasta gde učestvuju u procesu fotosinteze kao sakupljači svetlosti (tzv. solarne antene) i fotoelektrični transformatori. Postoji pet vrsta hlorofila: Hlorofili b, c i d su pomoćni (sekundarni) fotosintetički pigmenti. Pored navedenih vrsta hlorofila pomoćnim pigmentima pripadaju i karotenoidi i fikobilini. Oni apsorbuju svetlost onih talasnih dužina koje propušta hlorofil a čime povećavaju efikasnost fotosinteze prenoseći tu apsorbovanu energiju na hlorofil. Hlorofili apsorbuju svetlost u plavom (430-490 nm) i crvenom (630-760 nm) delu spektra (videti sliku), a zelenu svetlost propuštaju pa otuda imaju zelenu boju. Hlorofil ima sposobnost fluorescencije, što znači da svetlost koju apsorbuje može ponovo da otpusti, ali kao svetlost veće talasne dužine, dalekocrvene. Zbog toga je rastvor hlorofila, posmatran u epruveti u odbijenoj svetlosti, tamnocrvene boje. Skup svih talasnih dužina svetlosti koje apsorbuje neki pigment čine njegov apsorpcioni spektar, a skup svih talasnih dužina koje učestvuju u fotosintezi predstavlja apsorpcioni spektar fotosinteze. Količinski odnos hlorofila a i b u telu viših biljaka zavisi od količine svetla kojom su izložene. Tako dobro osvetljene biljke imaju tri puta više hlorofila a nego hlorofila b, dok one koje žive u senci imaju više hlorofila b. Razlog tome je pojava označena kao komplementarna hromatična adaptacija prema kojoj biljke stvaraju pigmente čija je boja podudarna boji raspoložive svetlosti. U šumskoj zajednici gde je izražena spratovnost visoko drveće je dobro osvetljeno i nagomilava hlorofil a, dok niži spratovi biljaka povećavaju količinu hlorofila b da bi njime apsorbovali svetlost koju su krošnje drveća propustile.
|