Темељи средњовековне културе

Књижевност епохе Немањића

Позни средњи век

Књижевни рад под Турцима

Повратак на почетну

Књижевност епохе Немањића

Српски летописци познога средњег века увек су на почетке српске историје стављали Стефана Немању и његовог сина Саву, заборављајући тако на владаре и државе који су били пре њих. Делатност ове две личности донела је у српској историји преокрет с далекосежним последицама. Немања је ударио темеље јединственој српској феудалној држави, у коју су ушле раније самосталне или полусамосталне области Рашка, Зета, Травунија и Захумље. Та државна творевина, коју ће његов син Стефан Првовенчани подићи на ранг краљевства, одржала се под династијом Немањића око два столећа, стално ширећи своје границе да би се на врхунцу своје моћи, под царем Душаном, прогласила за царство Срба и Грка, а под династијама које су наследиле Немањиће трајала је још око сто година. Као што је Немања творац јединствене српске државе, тако је његов најмлађи син Саве утемељитељ самосталне српске цркве и њен први архиепископ. Он је дао завршни облик ономе што је већ започео његов отац: стварању домаће, народне црквене организације. Немања је подигао велик број манастира и тиме пружио пример који ће следити сви његови наследници. Ти манастири постаће огњишта и расадници књижевне делатности. Многи су, уз то, архитектонска здања изузетне лепоте (Студеница, Грачаница, Дечани и др.) и сви су изнутра живописани зидним сликама, фрескама с религиозним мотивима, од којих неке иду међу највише домете европског сликарства у средњем веку (нарочито фреске Сопоћана, Милешева, Грачанице и др.). Највећи утицај на развој српске средњовековне културе и књижевности имао је манастир Хиландар у Светој Гори, духовном средишту православног света.

Књижевност средњовековне Србије тесно је повезана с успоном државе Немањића и њеном даљом судбином. Та књижевност била је по својој форми духовна, религиозна. Њени су творци, с малим изузецима, црквена лица, калуђери, а нека од њених највреднијих дела створена су у интернационалној монашко-аскетској клими Свете Горе. Ипак, њен основни покретачки мотив био је политички, а не религиозни. Скоро сви наши стари књижевници, надовезујући се један на другога, стално су обрађивали једну исту тему, историју српске државе и цркве, као да пишу једну јединствену књигу чији су јунаци владари и црквени поглавари. Основна књижевна врста била је биографија. Она је настала на основу светачких житија, хагиографија, тиме што се у ову форму старохришћанске литературе стално уносила политичка, историјска садржина. Услед тога се она мењала, саображавала постављеним циљевима, добијајући све више домаће, српско обележје. Истом циљу, утврђивању основних установа феудалног друштва, државе и цркве, служиле су и све остале књижевне врсте: похвале, литургијске химне, хронике, летописи, хронографи, родослови итд. Тек у позном средњем веку јавиће се поједини књижевни текстови најчешће мањег обима, који на непосреднији начин изражавају личност својих аутора.

На почетку те књижевности, као њена пролегомена, стоји један правни спис, Хиландарска повеља, издата у две верзије, прва од Стефана Немање (тада монаха Симеона), 1199. године а друга од његовог сина и наследника Стефана. У њој се, поред правних одредаба о даривању поседа Хиландару, укратко износи Немањина владарска и морална аутобиографија (односно биографија у другој верзији). Истакнута је Немањина улога обновитеља српске државе, његово освајање других земаља и, као супротност томе, његово одрицање од престола и опредељење за скромни монашки живот, у чему му је (што је истакнуто у другој верзији повеље) узор био син Сава. Ту је садржана основна идеја Немањина култа, коју ће сваки на свој начин развити Немањини биографи, његова два сина, Сава и Стефан.

Свети Сава (око 1175-1235), односно најмлађи Немањин син Растко, који је као монах добио име Сава, био је први српски архиепископ, просветитељ и писац. Као младић напустио је очев двор и отишао у Свету Гору. Касније му се придружио отац, као монах Симеон, и уз његову помоћ подигао манастир Хиландар. По повратку у Србију, након очеве смрти, најпре као игуман манастира Студенице а затим као оснивач и први архиепископ самосталне српске цркве, развио је велику активност на уређењу црквеног живота, подизању културе и просвећивању народа. После смрти проглашен је за свеца. Сава је творац наше старе биографије као жанра, писац прве литургијске химне и зачетник српског средњовековног законодавства. Од њега потичу први манастирски типици (правилници) и први црквени закони. Његово главно дело Живот господина Симеона више је повест о владару који се одриче престола и постаје монах него целовита биографија. Обухваћене су само последње, монашке године Немањина живота. Ранији живот изложен је сажето на два места, на почетку и на крају списа, у првом случају с политичког а у другом с морално-религиозног становишта. Две контрастне биографске скице, које иначе обилују драгоценим подацима, чине историјски оквир приче о монаху Симеону, у којој се у истом антитетичком смислу издвајају два догађаја развијена поступно, на сценско-дијалошки начин – одрицање од престола и смрт. Оба пута јунак је окружен блиским људима које заувек напушта. У првом случају он се појављује као владар који пред народом и наследницима изриче своју последњу вољу, а у другом – он је човек, слаб, немоћан, на самрти, који упућује речи утехе свом сину и окупљеним монасима. Сцена умирања најснажнија је и уједно најпотреснија у целом делу. Некадашњи владар очекује смрт у стању крајње скрушености. Он лежи на рогозини, увијен у погребну расу, с главом на камену. Призор је приказан топло и непосредно, осећа се бол растанка двају бића, оца и сина, које је везивала најдубља љубав. Непосредност и једноставност казивања и мајсторство композиције главне су одлике Савине повести о очеву монашком животу, која због тога, као и због готово потпуног одсуства хагиографских елемената (то је једино наше житије без чуда), стоји усамљено међу нашим старим биографијама.

Други српски биограф Стефан Првовенчани (владао 1196-1227) био је владар васпитан у византијском духу, љубитељ књижевности и, уз то "врло разуман и вешт приповедалац", како је о њему рекао Савин биограф Теодосије. Његово дело Живот и подвизи светог Симеона (око 1216) јесте прва наша целовита биографија, у којој је обухваћен сав Немањин живот, од рођења до смрти, као и догађаји после смрти у којима се испољила његова натприродна моћ. У интерпретацији Првовенчаног Немања губи људске црте, које су толико видљиве у Савином спису, и постају инструмент божанства, светитељ, чудотворац, божји изабраник. Све победе које је извојевао као владар као и успеси његовог наследника, аутора списа, објашњени су на исти начин: божанским уплитањем у историјска збивања, чудима. То виђење Немањиног лика и српске историје доследно се протеже кроз цело дело. Стефан пише свечаним, панегиричким стилом, у његовом поступку тријумфује средњовековна тежња ка апстраховању, идеализацији и спиритуализацији стварности. Код њега је незамислива онаква животна и људска потресна ситуација каква је сцена Немањиног умирања у Савином спису. У његовом излагању, које је стилизовано према моделима из Библије, једва се назиру контуре реалних догађаја. Чувена сцена откривања богумила – у којој се на државном сабору појављује жена неког велможе да оптужи мужа јеретика – готово да је једини изузетак. Уместо реалних описа код њега имамо обиље поређења, библијских аналогија, реторски перифраза, симболичних тумачења и, нарочито, развијених поетских слика које чине главни украс његовог књижевног израза.

Започета биографијама оснивача државе, књижевност немањићког доба наставља се биографијама оснивача цркве. Савих лик књижевно су обликовала два светогорска монаха, Доментијан и Теодосије. И један и други написали су Живот светог Саве, две књиге, најопсежније у нашој средњовековној књижевности, које стоје у специфичном односу: Теодосијева је написана на основу Доментијанове. Исти је јунак, исти су догађаји, испричани по истом реду, па опет – тешко је наћи две књиге које се међусобно толико разликују!

Доментијан, "последњи ученик Светог Саве", како је себе назвао, јеромонах манастира Хиландара, у свом Животу светог Саве (1254) угледао се на Првовенчаног, развијајући даље његове погледе, његов поступак и стил. Основне чињенице из Савина живота он износи јасно и прегледно, али без тежње к наративном развијању појединости. Догађај за Доментијана није важан сам по себи, он је само повод за откривање више, божанске сврхе делатности главног јунака. У своје излагање он стално уноси перспективу целине, у сваком догађају из биографије свог јунака види цео његов прошли и будући живот. Тиме се сам догађај потискује у задњи план или се сасвим занемарује, а у први план се ставља значај личности јунака и смисао његове делатности. Тако се наративна структура преображава у симболичку, која је стилистички остварена разним средствима. Од њих треба посебно истаћи два: библијске паралеле и цитате те светлосне симболе. Првим поступком остварена је библијско-хришћанска перспектива, а другим се у причање уноси перспектива надисторијског, натприродног, божанског света. Особеност дела је у овом другом, у светлосној симболици. Симболи као што су: сунце, звезда Даница, зрака, светилник, надземаљска светлост, провлаче се доследно кроз цело дело, откривајући нам његов најдубљи смисао и суштину. Савин животни пут симболички је представљен као кружење сунца од истока на запад, од Свете Горе, у којој је започео свој духовни живот, до његова отачаства, уз које стално иде епитет "западно". Доментијан је с правом назван песником светлости. На страницама Живота св. Саве осећа се она иста озареност светлошћу која је присутна на монументалним фрескама Сопоћана, манастира који је у то време подигнут.

Мање је значајно друго Доментијаново дело, Живот светог Симеона, настало претежно компилацијом Немањине биографије од Првовенчаног и Савина од самог Доментијана.

Други Савин биограф, Теодосије, историјски је скоро непозната личност. Био је светогорски монах и, вероватно, Доментијанов ученик. Осим Живота светог Саве (пре 1292), од њега потиче још један хагиографски спис, Живот Петра Коришког, затим реторска Похвала Симеону и Сави и шест литургијских химни. Већ на основу самих наслова Теодосије се показује као наш најразноврснији и најплоднији средњовековни књижевник.

Иако као химнограф заузима прво место у нашем старом духовном песништву, Теодосије је превасходно приповедач. Његова два житија представљају несумњиво највеће домете нашега средњовековног приповедачког мајсторства. Иако је, нарочито у Савину житију, био спутаван грађом коју је обрађивао, а у оба – хагиографским шаблонима којима је остао веран, Теодосије је умео превладати и једну и другу препреку и наметнути се лаким, течним, живописним, понекад драматичним и увек психолошки обојеним причањем, што га је, с једне стране, учинило најпопуларнијим писцем у средњем веку, а с друге му обезбедило све похвале модерних проучавалаца, чак и онда када ови нису показивали ни мало наклоности према другим старим писцима. Неки књижевни историчари називали су га романсијером а његов Живот светог Саве романом. Епизода о Савином бегу у Свету Гору и о потери за њим, узбудљива и занимљива, исприповедана је са смислом за поступно, драмско развијање акције тако да, доиста може подсетити на поглавље из каквог романа.

Упоређен с Доментијаном и другим старим биографима, Теодосије делује готово реалистично. Његов Сава изгубио је нешто од свог надземаљског лика којим га је украсио Доментијан и, упркос томе што је идеализован, постао је некако стварнија личност. Његови поступци су не само религиозно-морално него и психолошки мотивисани. Он није ни тако монолитан као код Доментијана. У њему се, не једном, боре супротни мотиви и тежње: с једне стране, вуче га љубав према Светој Гори и монашким животу, који је приказан као идилично "тиховање" ("млчаније"), а с друге стране, дужности према отаџбини намећу му обавезе које му не допуштају да живи онако како би хтео. Савина делатност у Србији, његова настојања да просвети народ, да утврди веру и уведе "добре нарави и обичаје", дата је такође с доста појединости на основу којих се много више него из других старих списа назире друштвени живот тог доба.

Теодосијев приповедачки дар још је потпуније дошао до изражаја у његову другом делу, у Животу Петра Коришког, које је краће и мање познато од претходнога, али по својим чисто књижевним квалитетима нимало не заостаје за њим. Пишући о анонимном пустињаку, Теодосије није био спутан историјским обзирима као што је био кад је писао о првом српском архиепископу, те се зато могао до краја препустити својим приповедачким склоностима и створити дело којем по драматичности збивања, животној веродостојности и психолошкој продубљености нема равна у нашој старој књижевности. Лик главног јунака приказан је у драматичним односима – према својима, мајци и сестри, према себи, према богу. Ни у једном другом нашем делу није с толико снаге дата драма средњовековног човека распетог између људског и божанског, између "грешних" потреба тела и висока верског идеализма, који је остварљив само по цену умртвљења телесног у себи, аудодеструкцијом.

Упоредо са житијима развијала се и литургијска химнографија. Њу чине службе за новоустановљене култове домаћих светаца. Прва од њих је Служба светом Симеону од светог Саве. Након ње настало је неколико служби светом Сави. Од њих се снагом речитости и лепотом песничких слика издваја анонимна Служба светом Сави, настала поводом преноса Савиних моштију из Трнова у Милешеву 1237. Што је литургијска поезија заузела тако значајно место у нашој књижевности 13. столећа, трба захвалити пре свега Теодосију. Он је написао три службе, посвећене трима домаћим свецима, Симеону, Сави и Петру Коришком, и три Заједничка канона, од којих је први посвећен Христу, Симеону и Сави, други, на осам гласова, Симеону и Сави а трећи – опет Симеону и Сави. Тих шест литургијских поема чине знатан део наше старе поезије. Оне су тесно повезане с Теодосијевим житијима, не само зато што је реч о истим личностима него и по дубљим законима стилистичког обликовања у једном и у другом жанру. Наше средњовековно црквено песништво не можемо изједначити с поезијом у данашњем смислу, али не можемо ни стару житијну прозу поистоветити с прозом у савременом значењу. И у житијима и у службама имамо ритмичку прозу, различиту од прозе каква је настала у новијим временима. Она је и у нашој средњовековној књижевности вршила истовремено функцију и прозног и поетског, што се нарочито види у житијима чији израз стално осцилира између два пола, прозно-наративног и реторичко-поетског. Историјски и биографски подаци често се у њима претварају у вишезначне симболе. У литургијским песмама ти симболи чине полазну тачку књижевног обликовања, при чему се догађаји или подразумевају, или се на њих алудира. У Животу светог Саве Теодосије приповеда како је млади Растко, под изговором да иде у лов на јелене, напустио родитељски дом и побегао у манастир. Исти писац у Служби светом Сави користи лов на јелене као поетски мотив, с особеним, симболичким значењем. У службама налазимо развијене слике, богатство метафора и симбола, великим делом преузетих из византијске поезије. Најбоље од њих уздижу се на моменте до истинског религиозног лиризма. Посебно је значајна светлосна симболика. Ње има највише код Теодосија и других химнографа 13. столећа, које је и у житијној прози и у сликарству обележено дубоким доживљајем светлости, али ће и у каснијој нашој химнографији као и у читавој средњовековној књижевности – светлосни симболи бити међу најзаступљенијим и, уједно, најдубљим значењима опскрбљенима.

И после Теодосија књижевност се развија у истим тематским и стилским оквирима. Највише се пишу биографије владара и архиепископа. Новина је у томе што су та каснија житија међусобно повезана и сабрана у једну књигу, у зборник, познат под називом Живот краљева и архиепископа српских архиепископа Данила II. У њему је садржано шест краљевских житија (Уроша, Драгутина, краљице Јелене, Милутина, Стефана Дечанског и Душана), од којих је последње, Душаново, недовршено, и десет житија архиепископа, од Савиног наследника Арсенија до Данила II, којима су додате три историјске скице "о постављењу" првих патријараха. Житија су различитог обима, нарочито у архиепископском делу, где су, поред четири опширна, сва остала кратка, од неколико редова до три странице. Аутори су такође различити. Највећи део потиче од Данила: сва краљевска житија, изузев последња два, и највећи део архиепископских. Преостала су дело његових анонимних настављача, којих има најмање два, а можда и више. Међу њима је најзначајнији Данилов ученик – аутор житија Дечанског, Душана и самог архиепископа Данила. Њему највероватније припада и састављање житија у целину.

Данило је започео тамо где су стали биографи 13. века. Од њих је прихватио тематику и философију историје, књижевни облик и стил. Његов је главни узор Доментијан а преко њега и Првовенчани. Данилове су биографије "чиста реторска житија" византијског типа. На Данила су се надовезали његови настављачи, посебно његов ученик.

Од појединачних биографија по вредности се издвајају три: Милутинова од Данила и Стефана Дечанског и архиепископа Данила од Даниловог ученика. Данилов Живот краља Милутина, који заузима средишњи положај у књизи, најопширнији је и уједно највише историчан од свих осталих животописа. То дело местимично, нарочито у партијама о ратовима које је водио Милутин, прераста у хронику владавине овог краља, који је од свих Немањића најдуже владао, био највећи ратник и уједно највећи градитељ задужбина међу њима. Данило је човек значајне књижевне културе, али без већег дара. Његово је приповедање без рељефности, његова реторика – без песничког полета. Њега талентом далеко надмаша његов ученик, који је написао две најлепше биографије зборника: Живот Стефана Дечанског и Живот архиепископа Данила II. Иако тежи да иде стопама свог учитеља, ученик је много ближи оној линији српске хагио-биографике чији су представници Сава и Теодосије. Као и они, Данилов ученик, је пре свега приповедач, с том разликом што њему недостаје емоционално-психолошка компонента која чини особеним два споменута писца. Његово казивање усмерено је на спољашња збивања; оно је више хроничарско, епско. Највише домете постигао је у описима масовних кретања и окршаја, у чему је показао изванредно осећање за географски простор, тако ретко код наших старих писаца. Две ратне епизоде из његових житија, битка на Велбужду и Живота Стефана Дечанског и Данилово војевање с разбојницима из Живота архиепископа Данила, заједно са сценом Немањине смрти из Савиног Живота св. Симеона, епизодом о Савином бегу у манастир из Теодосијевог Живота св. Саве и Животом Петра Коришког у целини представљају највеће приповедачке домете наше средњовековне књижевности.