Темељи средњовековне културе

Књижевност епохе Немањића

Позни средњи век

Књижевни рад под Турцима

Повратак на почетну

Књижевни рад под Турцима

После пада наших средњовековних држава под Турке (у другој половини 15. века) није престао рад на књизи. У првим вековима ропства, када је граница између Турске и хришћанских држава била удаљена од српских земаља, тај рад се одвијао у релативно стабилним приликама. Највећи део наше старе библиотеке сачуван је управо у рукописима који потичу из турских времена. У почетку томе је допринео и рани продор штампарства у наше земље. Прва наша ћирилска штампарија основана је у Црној Гори (1493), четрдесет година након Гутемберговог проналаска. Касније су настајале и друге штампарије српске књиге. У Венецији су радиле две такве штампарије: прва – Божидара Вуковића Подгоричанина и његовог сина Вићенца од 1519. до 1597, а друга – Јеролима Загуровића од 1569. до 1638. Из потоње је изишла последња наша стара штампана књига. Током 16. столећа јављале су се штампарије и по нашим крајевима, у Горажду, Грачаници, Рујну, Милешеви, Мркшиној Глави, Београду, Скадру, али оне су биле много краћег века. Те штампарије нису ипак могле задовољити све потребе за књигама. Оне се умножавају и даље највише на стари начин, преписивањем. Преписиване су чак и штампане књиге, нарочито касније када су се штампарије угасиле.

Оригинално књижевно стварање било је у великом опадању. Књижевно способних људи ипак је било. Случај једног српског калуђера из 16. века, Аниките Лава Филолога, који је због своје учености и књижевне вештине био толико познат да је позван чак у Русију да напише списе потребне за култ једнога локалног свеца, говори томе у прилог. Главни разлог књижевног опадања налази се у томе што је с нестанком наших држава књижевности изгубила свој главни и скоро једини предмет. Стога је мало нових дела. Настављен је рад на историографским врстама познога средњег века: хроникама, летописима, родословима и хронографима. Нарочито је значајан хронограф. Настао је у Русији средином 15. века. Први хронограф написао је, судећи по мноштву србизама, неки Србин (верује се да би то могао бити Пахомије Логофет, руски писац српског порекла). Хронограф је потом пренесен у српске земље (најстарији рукопис је с краја 16. века). Носио је наслов Повест од битија и од царствих всех народов. Поред светске историје од Адама до пада Цариграда, у њему се посебно излажу историје три словенска царства, руског, српског и бугарског (отуда назив Трицарственик). Писци су сачували и интересовање за савремене догађаје. У турским временима неговани су нарочито тзв. млађи летописи у којима се, у облику кратких бележака, говори о догађајима који су се збили у српским земљама и околном свету. Њима су слични записи које су на књигама остављали преписивачи и читаоци. Они су многобројни, има их на десетине хиљада, и потичу из разних времена али их је највише из доба надирања Турака и турске управе. У њима налазимо потресна сведочанства о тешким временима, "кад су живели зави завидели мртвима" а у неким случајевима и дубоке изливе мисли и осећања њихових аутора.

Обнова Пећке патријаршије (1557) изазвала је известан полет како у књижевном тако и у уметничком стварању. У другој половини 16. столећа ради је дечански живописац Лонгин, од кога потиче и један песнички састав, Акатист првомученику Стефану, написан у најбољим традицијама византијске и српске химнографије. Лонгину неки приписују и Акатист св. Сави, настао, по свој прилици, у Милешеви, пре 1594. године када су Турци спалили мошти св. Саве. Дело је прожето снажним родољубивим осећањем: Сава је опеван као "светило што сву српску земљу просветли".

Најзначајнији књижевни радник у епоси Пећке патријаршије био је патријарх Пајсије, који се налазио на челу српске цркве од 1614. до 1647. Био је неуморан књигољубац. Трагао је за старим књигама, скупљао их, повезивао, преписивао, допуњавао, тако да је захваљујући његову раду српска књига доживела читаву малу ренесансу. Он је значајан и као писац, а његово главно дело, Живот цара Уроша, јесте последња у низу наших старих владарских биографија. Писано у хагиографском стилу, ово дело се ипак разликује од ранијих житија: најважнији догађаји испричани су према народном предању, у излагању налазимо трагове не само домаћих него и страних писаних извора, осећа се, уз то, дах ширег, народног родољубља и наслућују времена устанка и широких покрета народа, што су се приближавала.

Уз Пајсија, у 17. столећу јављају се и други, махом анонимни књижевни посленици, од којих потиче више краћих списа; Сказанија о српским патријарсима, белешке о манастирима, описи путовања у Свету земљу итд. Један од најважнијих књижевних догађаја јесте колекционирање служби српским свецима у јединствену књигу названу Србљак. Први покушаји у том правцу учињени су још у 16. столећу, а најстарији препис књиге потиче из 1714. У Светој Гори, где су српски калуђери, поред Хиландара, држали и друге манастире, одржаван је известан континуитет књижевног рада кроз цео турски период. У другој половини 17. столећа у Хиландару живи Украјинац Самуило Бакачић, који преводи дела с руског на српскословенски језик. Књижевна средишта налазе се и по многим другим манастирима, у нашој земљи: у Св. Тројици, код Пљеваља, у Рачи на Дрини. Рачански калуђери одиграће значајну улогу у књижевној обнови до које ће доћи у новим историјским приликама, у првим деценијама 18. века.