NEKE OD MARIJANOVIH PJESAMA…

БАЊА ЛУКА

Бања Луком Врбас вода тече

стари пјесник за њу рече

да је жена да би вила била

да је вила најљепша би била.

Шехитлуци на високом бријегу

јунак стеже заставу на стијегу

на каменој кули од камена бијега

уклесана на њој јуначка судбина.

Горњи Шехер у сунцу се купа

славуј и шева ту пјевају скупа

Кастел кула историју збори

'мјесто људи камење говори.

Бања Луко најљепша у Босни

Крајишници млади и поносни

тебе воле у срцу те носе

Бања Луко с тобом се поносе.

БОКСЕРИ

Најчешће се по носу препознају

Од многих окршаја сломљеног га имају

Уз обавезне посјекотине изнад очију

И грбаве преломе шака и прстију.

Многи од њих не дјелују снажно

Али то је само привиђење лажно

Велики што с њима изазову свађу

Редовно се на леђима нађу.

У одбрани слабијих су врло често

По спортској етици ту им је и мјесто

У сваком житу кукоља има

Мангуп се нађе и међу њима.

Али у рингу са четири кута

Борба је често беспоштедно љута

Ил нападају ил кад се бране

Ударци сијевају са обе стране.

На задњи гонг и крај је боја

Тијела им окупана од крви и зноја

Публика је на ногама, аплауз на сцени

Противници очекују пресуду загрљени.

СИЗИФОВЕ МУКЕ, МОЈЕ

Пролио сам зноја за велико море

Устајао, тренирао прије прве зоре

Звијезде на небу још бљештаво би сјале

Да се до њих попнем нијемо су ме звале.

Кренуо сам, а знао сам да ћу тешко стићи

Јер је пут посут трњем, а по њем морам ићи

Сем што је трновит и до неба се пење

Товаре ми на леђа славу и освајано знамење.

Тек што циљу стигнем доље назад падам

По трњу се поет пењем, побиједи се надам

Налик бијах Сизифу што камен гура вијечно

Али ја догурах до звијезда, баш ни мало срећно.

А око мене пријатеља ко у некој причи

Без њих сам се попео, а због њих ћу сићи

Јер, ти исти пријатељи што грле ме и љубе

Претвориће се убрзо у непријатеље грубе.

Постаде ми доста свега равно преко врата

И знамења од сребра и лажног злата

Зато савјетујем Сизифу нек остане у причи

Боље му је с каменом, а без славе на крај неба ићи.