Занимљивости…

              Прваку Европе из 1973. године у полувелтер категорији Маријану Бенешу, послије серије малера и неуспјешних излазака на ринг, безмало сви су почели да окрећу леђа. Ништа страшно и нечасно није учинио шампион. Доживио је пораз на првенству нашег континета 1975. године, а неуспјеси су саставни дио спорта.

Истина је да је Бањолучки нокаутер доживјео дебакл на првенству Европе у Катовицама, али није се ни том приликом поњео кукавички. Уочи кобне друге рунде против Бугарина Јанкова, предосјећајући вјероватно скори крај, преклињао је савезног тренера Храстинског да ни за живу главу не баца пешкир. Падао је по том и дизао се три пута. Заслужио је макар стисак руке, ако не и рјечи утјехе. Бенешу је негдје у звијездама нажалост записано да је његова судбина ринг. Никада ни пред ким није устукнуо. Одважност му је донијела и “Оскара”- побједнички трофеј престижне међународне ревије.

Није било јунака за Совјетског нокаутера Шепилова, а онда је ту увијек он спреман да се супростави црном ђаволу – Маријан Бенеш.

Жири се дуго двоумио коме да додијели главно одличје. Маријан Бенеш домогао се “Оскара”, највише захваљујући храбрости. Када се његов несуђени противник Гаши напрасно разболио, а Бељић одустао од борбе са Совјетским шампионом из 1973. Шепиловом, још увијек владајући првак Европе, понудио се на мегдан. Нису помогла ни одговарања селектора да одустане, није га поколебало ни што противник припада тежој категорији. Земунска хала “Пинки” тресла се од поклика – “Маријане, Маријане”.

Меч је пратило преко три хиљаде људи. У рингу на изненађење Бенеш није како то обично чини попут риса кренуо на свог противника. Вребао је сваку прилику да упути убитачан ударац.

Шепилов се опружао по поду колико је дуг. Подигао се и главом махнуо тренеру Фролову да не жели да настави битку.

“Нисам очекивао ово признање, “Оскар” ће за мене бити велики подстрек да вјежбам упорније. Доказаћу да нисам старо гвожђе, да ми је ова награда припала заслужено и да ћу још дуго радовати Југословенске љубитеље бокса”, рекао је Бенеш након меча.

Бенеш је 1977. године одлучио да настави војевање на “профи” рингу.

Борба против Тигера Кваја у професионалној конкуренцији и Пламена Јанкова у аматерској остаће у дубоком сјећању, као залијечена рана која не престаје да боли.

Јуна 1977. године у новинама је освануо наслов - “ Бенеш професионалац”.

Његова прва професионална борба заказана је 06. августа у западном Берлину против Конгоанца Клемента Чизе. Изборио је побиједу на поене у четири рунде. Све до десетог професионалног меча је сустизала радост, чинило се да теку мед и млијеко. А онда дебакл. Ротердам 15. фебруара 1978. године. У супротном углу налазио се мало познати Тигер Квај из Гане. Умијесто неког Италијана понудили су му снажног црнца. “Желио сам борбу, напредовање на професионалној љествици”,  без премишљања сјећа се Бенеш. Менаџер Зелер саопштио је уочи борбе: “Покажи шта знаш. Међу гледаоцима је и генерални секретар Европске професионалне боксерске уније. Немој одмах да га нокаутираш, нека остане на ногама бар пет рунди. То ће ти бити виза за европску титулу”. Бенеш је био бољи прве двије рунде. Извјештачи су поредили тај дио борбе игром мачке и миша. Међутим, у трећој рунди Бенеша је погодио страховит лијеви кроше, који га је послао на под. Кренуло је судијско одбројавање, Бенеш се подигао на седам или осам, али је већ било касно јер је менаџер бацањем пешкира у ринг огласио предају.

Бенеш је жарко желио реванш, на који није дуго чекао. Одржан је 7. априла 1978. године.

Овог пута ситуација је била другачија. Већ у десетој секунди прве рунде Бенеш је насрнуо на Кваја са четири аперката и већ том приликом му поломио шест ребара.

У 103. секунди судија је одбројао трећи нокдаун. Демолираног противника са ринга су изњели на носилима. Тиме је Бенеш доказао да је пораз у Ротердаму био пука случајност.