Не постоје поуздани подаци о његовом постанку. Највероватније је да се појавио пре више од 2.000 година.Приликом археолошких ископавања у Узбекистану нађене су две фигурице од слоноваче које припадају периоду владавине цара Хувишке (II век). Стручњаци сматрају да су то шаховске фигурице. У V веку настала је у Индији посебна врста војне игре на дрвеној плочи - "чатуранга", што значи четверодеони. Чатуранга је као далеки предак данашњег шаха била игра која је одражавала састав и поредак тадашње индијске војске ,коју су сачињавала 4 рода: пешадија, коњица, слонови и борна кола,а у средини су се налазили раџа (краљ) и његов саветник мантрин (данашња краљица или дама).Кретање фигура одређивало се бацањем коцке. Игру су у VI веку прихватили Перзијанци (чатранг), а од њих у VII веку Арапи су освајањем Ирана преузели и током наредна два века била је веома популара у арапским земљама. Одржавани су мечеви између најбољих играча, проучена су могућа отварања (табије) и састављени су први проблеми отварања (мансубе). Калиф Харун-ал Рашид је послао крајем VIII века француском владару Карлу Великом на поклон шах од слонове кости. У IX веку Арапи су је под именом „шатранџ“ пренели у Шпанију,Шатранџ петставља виши облик чатуранге.Исход борбе више не одређију сличај (бацанје коцкице) већ логика и сналажљивост играча. Игра постаје велику популарност и шири се по европским земљама све до Исланда. Француски краљ Луј IX је 1254. године издао специјални едикт који је забрањивао играње шаха. У Европи је шах усавршен увођењем рокаде и повећењем дејства краљице и ловца (код Арапа је краљица могла ићи само по једно поље у косом смеру, а ловац је могао да скаче косо на свако треће поље: пошто је тешко било извести мат, постојала су два начина да се победи - усамљивањем противничког краља и патом, који се рачунао као победа за патирану страну). Са реформом су укинута ова два начина победе. Усавршавањем од древне чатуранге игра је попримала данашњи облик.и настала је у XV веку када се 1497 појавило прво штампано дело о шаху које је написао шпански шахист Лусена. Његово дело су наставили у XVI и XVII веку шпанац Ruy Lopez и италијани Polerio и Greco , све док у XVIII веку француски шаховски мајстор Philidor делом Analyse dеs echecs (Анализа шаховске игре) није поставио темеље савременој шаховској теорији.