Početna

Pripreme

Plan osvajanja

Završni napad

Posljedice

Galerija

Kviz

PLAN OSVAJANJA

Gotovo odmah pošto je primljena vest o Konstantinovom odgovoru, turski topovi stacionirani prvenstveno u dolini Likosa otpočeli su sa paljbom i počeo je napad na grad. Otomanska artiljerija brzo je urušila deo bedema u blizini kapije Harsijus, tako da je stanovništvo još iste noći izašlo na bedeme da bi pokušali da koliko toliko poprave stanje tog dela bedema. Ova praksa noćnih opravki bedema i odtrpavanja šanca potrajala je svake noći do konačnog pada grada. Iako su opsađeni činili sve što je bilo u njihovoj moći da smanje štetu koju je artiljerija nanosila, na jednom delu bedema uskoro se pojavio procep, a sam šanac je bio skoro zatrpan, zbog čega su opsađeni na tom prostoru podigli drvenu barikadu od kočeva.

Prvi jak juriš na carigradske bedeme učinjen je tokom noći 18. aprila na razrušeni deo bedema. Turci su pokušali da spale barikadu od kočeva i omoguće sebi prilaz razrušenom delu bedema ne bi li se probili u sam grad. Međutim, združene snage na čelu sa Đustinijanijem uspešno su odbile ovaj udar, zahvaljujući svom iskustvu i oklopu, ali i činjenici da su se borili na uskom prostoru, zbog čega do izražaja nije došla turska mnogobrojnost, već su presudili iskustvo i snaga boraca koji su bili na strani opsađenih.

Proboj četiri broda  

Izjutra u petak 20. aprila, pred gradom su se iznenada iz Mramornog mora pojavila tri đenovljanska i jedan veliki grčki teretni brod, kojim je upravljao kapetan Flantanelas, koji su nosili namirnice opsađenom gradu. Baldoglu je odmah pokrenuo flotu i 4 hrišćanska broda su brzo bila opkoljena manjim otomanskim galijama. Otpočela je borba u kojoj su posade 4 broda pokušale da se grčkom vatrom i bacanjem na Turke svega što su mogli (kamenje, koplja…) odbrane i probiju do Zlatnog roga. Stanovništvo grada pohrlilo je na bedeme da posmatra bitku, kao i sam sultan, koji je od silnog uzbuđenja i zanesenosti izdavanjem naređenja ujahao u more.

Vetar je u početku gonio brodove ka jugoistočnom kraju grada, ali je iznenada posustao i struja je počela da goni brodove ka obali na kojoj se nalazio Mehmet II sa svojom vojskom. Tokom borbe četiri broda su se toliko približila jedan drugom da su uskoro stvorili neku vrstu ploveće tvrđave. Predveče se vetar ponovo podigao i hrišćanski brodovi su se uz njegovu pomoć probili kroz manje turske brodove i uplovili sa zalihama u sigurnost Zlatnog roga.

Ovaj trijumf podigao je moral opsađenima, a Baldoglu je ražalovan i pogubljen. Na njegovo mesto je postavljen sultanov mezimac bej Hamza.

Prevoz brodova kopnom

Proboj hrišćanskih brodova jasno je ukazao sultanu da grad treba još više pritisnuti sa svih strana, pogotovo sa morske strane. Za ovo je bilo neophodno ovladavanje i Zlatnim rogom, što je bilo nemoguće izvesti bez flote u njemu. Kako je morski prilaz Zlatnom rogu bio pregrađen masivnim gvozdenim lancem, za čije je uklanjanje bilo neophodno zauzimanje Đenovljanske Pere(koja je u tom trenu bilo zvanično neutralna i čiju neutralnost, makar i na papiru je Mehmet u ovom trenu želeo da zadrži) , Mehmet II se odlučio za do tada neviđen potez. Odlučio je da svoju flotu, kopnom prebaci u Zlatni rog.

Plan je bio da se od Bosfora, pored bedema Pere do Zlatnog roga izgradi put od nauljenih balvana preko kojih bi brodovi bili prevučeni do doline izvora na obali Zlatnog roga gde bi ponovo bili porinuti. Hiljade radnika je uz pomoć volova izgradilo takav monumentalni put i izvelo prebacivanje brodova, tako da su opsađeni sa užasom ujutru 22. 04. konstatovali da otomanska flota preko kopna stiže u Zlatni rog. Turci su pred grad preko kopna dopremili oko 70 brodova.

Opsađeni su odmah održali sastanak na kom je na kraju odlučeno da se izvrši napad na otomansku flotu i da se ona grčkom vatrom spali. Napad je konačno(nakon više odlaganja) izveden tokom noći 28. 04. , ali je izgleda neko od zapadnjaka iz Galate odao Turcima namere Hrišćana, tako da su ih oni spremno topovima dočekali. Napad nije uspeo, dok hrišćanska flota je pretrpela teška oštećenja, a četrdesetak mornara je zarobljeno i pogubljeno na licu mesta.

Značaj brodova u Zlatnom rogu    

Iako otomanska flota nije postigla gotovo nikakav uspeh u borbi sa hrišćanima, niti je odigrala neku ulogu u napadima na grad tokom svog boravka u Zlatnom rogu, prvenstveno zbog mnogo bolje obučenosti hrišćanskih mornara, ona je odradila posao koji joj je Mehmet namenio.

Pojava neprijateljske flote poražavajuće je delovala na stanovništvo koje se još uvek sećalo Krstaša i užasa koji su oni sa sobom doneli prodrevši u grad upravo preko morskih bedema koji su okrenuti Zlatnom rogu. Zbog toga su oči odbrane stalno bile uprte ka njima i njihovim kretanjima, da bi na vreme intervenisali i sprečili ponavljanje katastrofe koja je zadesila Carigrad 1204. godine.

Nastavak napada i borba u tunelima  

Bombardovanje bedema se nastavljalo i oni su se sve više i više urušavali protivno naporima stanovništva da ih zaštiti i popravi u što je većoj meri moguće. Turci su ponovo pokušali u noći 07. 05. da probiju odbranu kod Romanove kapije, ali su samo zahvaljujući hrabrosti, srčanosti i veštini cara Konstantina i kapetana Longa, koja je nadahnula branioce, bili odbijeni. Ponovni pokušaj pokrenut je tokom noći 12. 05. na delu gradskih bedema na kom se spajaju dvostruki bedemi Teodosija II i vlahernski bedemi, ali je i ovaj turski napad odbijen.

Pokušaji tunelovanja   

Pošto jurišima nisu uspevali da probiju odbranu Grada, Turci su pokušali da tunelovanjem potkopaju temelje bedema i tako sebi olakšaju proboj u grad. Glavnu ulogu u tome igrale su kopači iz Novog Brda koje je u okviru svojih vazalnih obaveza poslao srpski despot. Međutim ni Vizantinci nisu sedeli skrštenih ruku već su organozovali kopanje protivtunela kojima je rukovodio Johan Grant. Uspešnim kopanjem protivtunela Vizantinci su uspeli da potope neke od njih, dok su u druge upali vojnicima koji su pobili kopače. Tokom tih akcija, zarobljen je jedan od glavnih turskih inženjera koji je mučen dok nije priznao gde se nalaze preostali tuneli, koji su nakon toga uništeni, čime je sprečen pokušaj Turaka da tunelima oslabe odbranu grada.

Slanje dromona u Mramorno more  

U opsađenom gradu je i dalje živela nada da ih Zapad nije zaboravio i da je hrišćanska vojska ili flota na putu ka gradu. Zbog toga je početkom maja poslat dromon ka Mramornom moru sa zadatkom da nađe pomoć i ubrza njen dolazak do Carigrada. Dromon se vratio u grad 23. 04. u Carigrad donevši vest da nema nikakve flote na vidiku i da su prepušteni sami sebi. Posada broda je i pored te činjenice odlučila da se vrati i ostane do kraja opsade u Carigradu, iako su bili svesni da će ih to koštati života.

Ovakav razvoj situacije naterao je Konstantinove saradnike da ga upute u napuštanje Carigrada i odlazak na Zapad u pokušaju da svojim prisustvom dozove pomoć opsađenom gradu. Konstantin je to kategorički odbio, rešen da ostane do kraja opsade u Carigradu, da se bori i pogine za njega, ako je to potrebno, iako je njegov otac Manojlo II tokom Bajazitove opsade grada 1399. godine, napustio grad tokom opsade u pokušaju da nađe pomoć.

Pomračenje meseca i poslednja ponuda Mehmeta II

Mehmet II je 12. aprila opsađenom gradu uputio poslednju ponudu, zahtevajući astronomski danak (za koji je znao da Vizantinci ne mogu sakupiti) od grada za podizanje opsade. Konstantin je odbio ponudu rečima:

„Bože oprosti da živim kao car bez carstva. Ako moj grad padne, pašću i ja sa njim. Ko god želi da pobegne, neka se spasava kako zna, a ko je spreman da pogleda smrti u oči, za mnom.“

Kada je njegova ponuda odbijena, Mehmet je odlučio da zauzme grad makar i na juriš.

Tokom noći 22. maja desilo se pomračenje Meseca, što su neki opsađeni, poput kneza Igora, protumačili kao loš znak.

Međutim, i u turskom logoru su počele da se pojavljuju smutnje. Već su uveliko kampom kolale priče da je Mletačka flota na domak Carigrada (iako je mletački senat u to doba i dalje raspravljao o tome da li treba poslati flotu u pomoć Carigradu) i da Mađari prelaze Dunav. Smutnje su se pojavile i u glavnom štabu u kome je veliki vezir Halil Handarli (za koga postoje indicije da je bio povezan sa Konstantinom Dragašem) otvoreno zahtevao podizanje opsade, zbog moguće zapadne intervencije. Podržan od mlađih vojskovođa, Mehmet II se na sastanku 25. maja odlučuje za jedan poslednji sveopšti napad na grad. Nakon ove odluke pripreme za veliki napad su ubrzane.