Македонски књижевни језик

Македонски књижевни језик

је јужнословенски језик cа једном од најстаријих књижевнојезичких традиција и службени језик Македонији. Истовремено, македонски је један од најмлађих словенских књижевних језика у савременом смислу тог појма. Ова на први поглед противуречна констатација објашњава се пре свега дуготрајним прекидом традиције словенске писмености на македонском тлу, а затим и тиме што ни обележја књижевног језика пре десет векова и данас нису у свему иста.

Судбина македонског језика углавном је слична судбини бугарског, са том главном разликом да се савремени македонски језик оформио као књижевни језик тек 1945 године, превасходно на основи централних македонских говора, и да у процесу његовог формирања као савременог језика није био у толикој мери изложен руском, а посредно и црквенословенском утицају, као што је то карактеристично за бугарски књижевни језик. Постоје, разуме се, и друге разлике, које се као сразмерно мање важне овде морају изоставити.

Почеци словенске писмености у Македонији падају на крај IX и прву половину Х века. Тада су ученици Ћирила и Методија - Климент и Наум, који су били протерани из Моравске, створили у Охриду велики и познати центар словенске писмености са развијеном преводилачком, преписивачком, али и оригиналном књижевном делатношћу (нпр. проповеди и похвале). Охридска школа културно је зрачила на запад, на Србију и Хрватску, слично Преславској школи у источној Бугарској, одакле су утицаји ишли према Русији. Јак књижевни центар постојао је и у Лесновском манастиру у североисточној Македонији. Већ у неким најстаријим сачуваним старословенским споменицима присутне су локалне македонске црте (нпр. Асеманијево јеванђеље, Синајски псалтир, Синајски еухологиј и др.). Од XII до XIV века споменици црквенословенског језика на тлу Македоније добијају још изразитија македонска језичка обележја, а од XIV века све је присутнија српска рецензија старословенског језика, у чему се огледају тадашње границе простирања српске државе.

После продора Турака на Балканско полуострво, књижевна делатност у Македонији практично је готово прекинута. Народни језик, који се структурно све више разликује од књижевног језика, снажније утиче на књижевни језик, што је утрло пут да се од XVI до почетка XIX века у писмености постепено учвршћује народни језик. После 1726 године и у македонске крајеве стижу руске књиге и шири се утицај руске редакције црквенословенског језика, која је у црквеној употреби истиснула српску редакцију, али почетком XIX века долази и до грчког утицаја на македонску писменост, тако да се македонска књижевност до средине XIХ века ствара на грчком алфабету.

Према данашњих македонских научника у другој половини прошлога века код Македонаца је већ веома изразито формирана свест о томе да су они посебан словенски народ и да је македонски језик посебан словенски језик (Ђорђи Пулевски, Константин Миладинов, Рајко Жинзифов, Григор Прличев и др.), па су шездесетих и седамдесетих година почеле међу македонским интелектуалцима дискусије о томе какав треба да буде македонски књижевни језик, посебно с обзиром на однос према различитим македонским и бугарским дијалектима с једне, и стару словенску књижевнојезичку традицију, с друге стране. Тај процес трагања за најбољим решењем, који није ишао праволинијски, а био је отежан и политичким статусом Македоније до средине XX века, окончан је у послератној Југославији, 1945 године, утемељењем савременог македонског књижевног језика углавном на основи централномакедонских говора. За разлику од ситуације у Македонији, где постоје сви услови за развој македонског књижевног језика, то није случај са македонским језиком у Грчкој или "Егејској" Македонији (Грчка) и Пиринској Македонији (Бугарска), где се Македонци сматрају Грцима, односно Бугарима.

Почецима најстаријег периода македонске књижевности могу се сматрати старословенски споменици писмености са понеким локалним македонским цртама, највише из периода Охридске школе, коју су крајем IX века основали Методијеви ученици Климент и Наум (Климент је оставио и више оригиналних радова: похвале, проповеди и сл.). Сматра се даје после Охридске школе књижевност на територији данашње Македоније била под извесним утицајем богумилског покрета , али о томе, осим извесних трагова у народној македонској књижевности, нема поузданих потврда. У XIII и XIV веку, важну културну улогу имао је кратовски књижевно-преписивачки круг са центром у манастиру Лесново. После вишевековног готово потпуног прекида словенске писмености на македонском тлу због отоманске владавине, током којег се ипак развијала иначе врло богата и разноврсна македонска народна књижевност, тек од краја XVII века шире се такозвани дамаскини, текстови поучне садржине у којима се изражавала и тежња да се пише народним језиком.

У XІX века почиње новији период развоја књижевности у Мaкедонији, кад она добија грађански карактер. Јављају се песници који пишу у духу националног романтизма (К. Миладинов, Р. Жинзифов, Г. Прличев) и сакупљачи народних умотворина (браћа Миладинови - "Бугарске народне песме", Кузман Шапкарев, Марко Цепенков и др.). У то време у вези са тaкозвани македонизмом (Крсте Петков Мисирков), македонска књижевност добија и функцију народне идеолошке основе. Македонска књижевност развија се и између два светска рата (Кочо Рацин, Ацо Шопов, Васил Иљоски, Ристо Крле, Коле Неделковски и други), а услове за пун и самосталан развој добила је у другој Југославији, од 1945 године (нпр. у поезији - Блаже Конески, Славко Јаневски, Ацо Шопов, Гане Тодоровски и други, у прози - Славко Јаневски, Симон Дракул, Коле Чашуле и други), што се од 1991 године наставило и у самосталној Републици Македонији.

У Бугарскоj се сматра да je македонски jезик део (локална књижевна вариjанта) бугарског jезика, а у Краљевини Србији и Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (Југославији) сматрало се да је језик становништва Вардарске Македоније дијалекат српског језика.