Македонско питање

Македонско питање представља један од "проблема" балканског полуострва, а огледа се у територијалним претензијама суседних држава на Македонију и питању о постојању (тј. непостојању) македонског народа, а самим тим и језика. Срби, Бугари и Грци, свако из својих разлога, заступају тезу о непостојању македонског народа и језика.

Суштина проблема

Народ који данас насељава просторе Републике Македоније је словенског порекла, али је његова етничка припадност и дан данас предмет спорења. Сами становници се већином називају и сматрају Македонцима, а свој језик македонским језиком.

 

Историјска подлога

Почевши од Берлинског конгреса 1878. године, на коме је Србија добила независност а Бугарска аутономију, на подручију данашње Републике Македоније почиње интензивна пропаганда обе државе међу тамошњим становништвом. Обе пропаганде су имале за циљ идентификацију локалног становништва са Србима односно Бугарима. Један од видова пропаганде биле су и стипендије којима су будући интелектуалци и будући виђени људи постајали индиректни заговорници једне од страна. У сукоб се умешала и Грчка која је преко цариградске патриаршије (на чијем је челу био Грк) покушала да изврши хеленизацију.

Сукоб се заоштравао и крајем XIX, а поготово у првој деценији XX века прерастао је у отворени сукоб Комита (Срба и српских присталица) и бугарских присталица који се несмањеном жестином водио по селима и планинама широм данашње републике Македоније. Посебан фактор чинила је турска власт која је почетком XX века настојала да свим силама истреби православно становништво у својим земљама и Арнаути (Албанци) који су широм Косова, Метохије, Рашке па тако и данашње републике Македоније убијали и пљачкали становништво само зато што је било православно на шта је турска власт гледала благонаклоно.

 

Бугарска страна

Бугари своју тезу базирају на неким историјским чињеницама (национална свест македонских препородитеља из XІX века и др.) као и на сличностима бугарског и онога што се назива македонски језик (и оба језика имају аналитичку структуру, дакле немају падеже, и користе предлошке конструкције и постпозитивне чланове. Ипак и јужноморавски српски дијалекти нагињају аналитизму, а сличну структуру имају и грчки, албански и румунски, који заједно са македонским и бугарским формирају балканску језичну групу, или Balkan Sprachbund).

Македонци у Пиринскоj Македониjи као и у другим краjевима Бугарске имаjу бугарску национална свест изузев 5000 према последњем попису.

• Бугарска пропаганда траје и данас и огледа се у давању бугарских пасоша држављанима републике Македоније који се изјасне и докажу да су Бугари. Бугарски пасош представља велику погодност јер је Бугарска много ближа Европској заједници од републике Македоније и има много погоднији визни режим.

 

Српска страна

Срби своју тезу граде на чињеницама да је велики део становништва крајем XIX и почетком XX века под притиском Бугара и Турака престао да слави Славе (обележје српског народа) и променио завршетке својих презимена из -ић у -ски (Ивановић је постало Ивановски).

 

Комите

Србија је организовала (на територији данашње републике Македоније) и убацивала(из тадашње краљевине Србије) комитске чете са циљем заштите свог становништва од насилништва Бугара,Турака и Арнаута (Албанаца).

 

Сукоб СПЦ и МПЦ

Сукоб између СПЦ и МПЦ настао је због самопроглашења аутокефалности МПЦ коју није потврдила ниједна релевантна инстанца у православној цркви (Васељенска патријаршија или СПЦ) нити је признаје иједна друга православна црква на свету. Проглашење аутокефалности изведено под утицајем одређених владајућих структура у ондашњој Југославији.

СПЦ је предложила МПЦ договор о враћању у канонско јединство по коме је МПЦ задржавала надлежности као и до сада и има посебан аутономни статус унутар СПЦ, што би у пракси значило да све остаје као и пре, али је МПЦ на папиру у оквиру СПЦ. МПЦ је ову понуду одбила, са изузетком владике Јована који је прихватио договор и вратио се у канонско јединство са СПЦ. Владика Јован је због тога избачен из МПЦ, а средином 2005 године је завршио у затвору.

• Иако у Србији данас нема структура које врше пропаганду, нити је држава Србија спроводи на било који начин сукоб СПЦ и МПЦ се тумачи у том контексту и често се обележава као великосрпско деловање.

• СПЦ такође инсистира и да МПЦ промени своје име, т.ј. да избаци реч "македонска", чиме се удовољава грчким захтевима да се преименује све што носи назив "македонски".

 

Грчка страна

Грци негирају становништву републике Македоније и њој самој употребу термина Македонија, Македонац и македонски језик јер је Македонија назив њихове историјске државе (Александар Македонски) и нема никакве везе са Словенима који су се ту населили неколико векова касније. Овај сукоб и даље траје због чега је званични назив републике Македоније БЈРМ (Бивша југословенска република Македонија), али се све чешће провлаче идеје које би могле окончати сукоб око назива који би задовољио обе стране (Северна Македонија или Словенска Македонија).

---

• Треба истаћи да је чувени српски научник и велики познавалац географије и народа балканског полуострва Јован Цвијић, сматрао да ни Срби ни Бугари нису у праву, већ да је становништво на територији данашње републике Македоније засебна група унутар Јужних Словена.