Olimpijske igre
olimpijske igre
antičke olimpijske igre
moderne olimpijske igre
razvoj olimpijskih igara
politički uticaj olimpijskih igara
doping kontrola
nagrađivanje pobjednika
najuspješniji olimpijci
kviz
Jedan od najvećih problema i opasnosti današnjeg sporta u celini, a samim tim i olimpijskih igara je upotreba nedozvoljenih stimulativnih sredstava, droga, hemijskih i medicinskih medikamentata, jednom rečju poznatih kao doping. Uzimanje tih sredstava na kraći rok može doneti bolji rezultat, ako naravno, sportista poseduje ostale kvalitete potrebne da ga učine prvakom. Ali na duži rok to može dovesti do fizioloških, fizičkih, zdravstvenih smetnji, čak i raka, a može dovesti i do iznenadne smrti čak i za vreme takmičenja. Vrlo je opasno i to što se posledice mogu javiti i u kasnijim naraštajima. Ipak kako je san svakog sportiste da učestvuje i da pobedi na olimpijskim igrama, neki sportisti pribegavaju svim sredstvima da bi došli do tog cilja. Još početkom 20. veka olimpijski takmičari su koristili slične medikamente za poboljšanje svojih sposobnosti, pa time i rezultata. Npr. pobednik u maratonu na Letnjim olimpijskim igrama 1904. godine, Tomas Hiks kao stimulans je od svog trenera dobijao strihnin i konjak, čak i za vreme trke. Doping se tolerisao do kraja 1960ih godina, kada su sportske federacije počele da uviđaju opasnost dopinga i zabranjuju ga, a MOK ga je zabranio 1967. godine. Sportista koji je neslavno ušao u istoriju kao prvi pozitivan na doping kontroli bio je moderni petobojac, Šveđanin Hans-Gunar Liljenval, na Letnjim olimpijskim igrama 1968. godine. Preko devedeset sportista otkriveno je, poput njega, u sledeće 38 godina, najviše u dizanju tegova. Međutim, daleko „najčuveniji“ slučaj dopinga uopšte u istoriji sporta, je slučaj kanadskog sprintera Bena Džonsona, na Letnjim olimpijskim igrama 1988. godine. On je pobedio u finalu trke na 100 m, koristeći nedozvoljenu supstancu stanozolol, koja, između ostalog, razara jetru. Pobeda i zlatna medalja su mu oduzete, a svetski rekord iz te trke (9,79 s) je poništen. Usprkos proverama, mnogi sportisti koriste doping, a da ne budu uhvaćeni „na delu“. Tek 1990ih godina na videlo su izašli dokazi da su mnogi istočnonemački sportisti koristili anaboličke steroide i mnoga druga sredstva medicinske i hemijske prirode, a u tome su bili podstrekavani od strane svojih stručnih centara, pa čak i od službene državne politike. Međutim, nekim od tih sportistkinja se dogodilo veliko zlo kao posledica dugotrajnog konzumiranja hemijskih medikamenata: neke su rodile malformiranu decu (žalosni slučajevi nekih, nekad vrhunskih, plivačica bivše Istočne Nemačke koje su suvereno vladale svetskim bazenima '70ih i '80ih godina XX veka).[10] A američka atletičarka Florens Grifit Džojner, koja je 1988. postavila nedostižne svetske rekorde na 100 i 200 m (10,49 s na 100 m na američkim kvalifikacijama za OI i 21,34 s na 200 m na samim OI U Seulu) umrla je 21. septembra 1998, sa 39 godina u snu, od komplikacija izazvanih astmom. Zbog ovakvih i sličnih sve brojnijih primera i skandala, krajem 1990ih MOK je poveo oštru bitku protiv dopinga, zbog čega je formirana Svetska anti–doping agencija (WADA – World Anti-doping Agency). Na olimpijskim igrama 2000. i 2002. godine borba je počela da donosi plodove; otkriveni su i kažnjeni neki osvajači medalja u dizanju tegova i skijaškom trčanju jer su im otkrivena nedopuštena stimulativna sredstva primenom najsavremenijih i najsofisticiranijih naučnih metoda. Ali usprkos svemu, uprkos svim primerima, upozorenjima i pretnjama, na Letnjim olimpijskim igrama 2004. 23 sportista i sportistkinja diskvalifikovano je zbog dopinga.