Figure silogizma 
Aristotelova definicija silogizma- govora  koji kad se izvjesne stvari postave sve što nije postavljeno nužnim načinom proizlazi iz postavljenog- zasniva se na srednjem terminu ili uzroku. Uzrok je ono što čini da se subjekt nalazi u univerzalnom. Svako istraživanje naglašava se u Organonu je istraživanje srednjeg termina. On se traži zato što se ne opaže čulima. On i uslovljava figure silogističkog zaključivanja. Od tri figure silogizma Aristotel je prvoj dao preimućstvo. 
„Od svih silogističkih figura prva je najviše naučna. Jer u toj figuri izvode svoje dokaze matematičke discipline- kao što su aritmetika i geometrija i optika- i može se reći, skoro sve nauke koje istražuju uzroke... Jer znanju je najviše svojstveno da istražuje uzroke. Drugo samo u ovoj figuri moguće je steći znanje o suštini stvari. Jer, u drugoj figuri  ne dobija se  nikakav afirmativan zaključak- a znanje o suštini stvari  jeste nešto pozitivno. A u trećoj figuri dobija se  doduše afirmativan, ali nikakav univerzalan zaključak - a suština je nešto univerzalno. Jer, čovek nije samo u jednom smislu dvonožno biće. Najzad, treće, prvoj figuri nisu potrebne obe druge figure “.
( Aristotel,1970:288) 
Vindelband  u Povijesti  filozofije govori o silogistici kao jezgru aristotelove logike.
„Glavne postavke ove nauke, koje čine glavni oslonac tradicionalne logike sve do današnjeg  dana, su slijedeće. Zaključak je izvođenje jednog suda iz dva druga. Budući da se u jednom sudu izriče pojam( predikat) o drugom pojmu              ( subjektu), može se ovo izricanje obrazložiti, pošto kod veze , koju treba dokazati između oba pojma, posreduje treći, posredni pojam (μέσον, medius terminus). Ovaj treći pojam mora dakle stajati u bilo kakvim odnosima s oba druga pojma, a ovi moraju biti izrečeni u dva suda, koji se zovu premise zaključka. Zaključivanje se sastoji u misaonom procesu, koji se iz odnosa, u kojem se jedan te isti pojam (posredni pojam) nalazi prema druga dva pojma , pronalazi međusobni odnos oba...  Ovoj je teoriji samo do toga, treba li se jedan pojam (subjekt) drugome (predikatu) podrediti ili ne. Silogistika ima posla samo sa spoznajom ovih misaonih oblika, prema kojima pomoću međupojma treba da se odluči, hoće li se dogoditi podređivanje jednog drugome, ili ne...Stoga se sad određuju i vrste (figure) zaključaka uglavnom prema tome, kako odnosi podređivanja pojmova, dani u premisama, određuju u zaključku  traženo podređivanje. Ovaj se odnos ističe izvana položajem posrednog pojma u obje premise, budući da je on ili jedanput predikat i jedanput subjekat, ili oba puta predikat, ili oba puta subjekat.  Ali Aristotel je dosljedno  označio kao najvredniju i najizvorniju od ove tri figure  prvu, jer u njoj dolazi čisto i jasno do izražaja princip podređivanja, pošto je subjekt zaključka podređen posrednom pojmu i s ovim je, jer dolazi  pod njegov opseg, podređen predikatu.(Windelband , 1993:179)