|
|
Борислав Станковић
|
|||||
|
:: Контакт :: |
||||||
|
ЕСЕЈ Одавно
су људи
схватили да
не постоји
апсолутна
љепота и
савршенство.
Али, да ли су
изузеци
ипак могући?
Једн
примјер
љепоте и
савршенства
је свакако
Софка,
трагични
лик
Станковићевог
романа "Нечиста
крв". Зла крв
коју је
Софка
наслиједила
од предака
послужила
је писцу, да
објасни
моралне
поступке и
постепену
деградацију
Софке.
Бијаше
лијепа, као
богиња и сви
су мислили
да ће као
таква наћи и
доброг, мужа.
Међутим,
то се не
догоди. Отац,
пијанац,
коцкар и
пропалица
је уда за
газда-Марковог
сина. У
Софки тече
врела крв, а
срце
немирно
туче. Пуна
је животних
сокова,
снаге и
младости.-
Газда-Марков
син
није у
стању да
Софку
задовољи и
испунијој
живот
срећом и
благостањем.
Између њих
се осјећа
јака
физичка
привлачност,
неки набој
који их
неодољиво
вуче у
загрљај.
Газда- Марку
нису
допустили
да ужива у
Софкиној
љепоти, то
га вријеђа.
Вријеђа,
прије свега
његову
мушку
сујету и
егоистичност.
Застаје
пред њеним
вратима и
бори се, у
њему су
двије ватре,
ватре
разума и
ватре
страсти.
Жели да
зубима
покида сва
врата и
препреке,
како би
дошао до
Софке.
Незадовољан
животом и
окружењем у
којем се
налази, није
у стању да
пронађе
излаз. Софка
се удала из
љубави, али
из љубви
према оцу,
јединој и
правој
љубави у
њеном
животу. У
одређеним
тренуцима, у
њој почиње
да кола
врела крв и
дух јој се
узнемири. То
се јавља "зла
крв" из
прошлости.
Тада она
чини
морално
незамисливе
и
неприхватљиве
ствари.
осјећа
одвратност
према самој
себи. Она
није таква,
само се крви
одупријети
не може.
Коријени су
за сваког
човјека
најважнији.
Наслијеђени
талог
предака се
јавља у
кризним
ситуацијама.
Они
обликују
нашу
личност и
дају нам
усмјерење у
животу.
Софка је
жена која
има
изражену
страствену
црту. Само
нико није
био у стању
да разумије
ту младу
жену и да
јој помогне
у борби
против злих
предака,
који се
јављају
стално и не
пуштају је
на миру.
Желе још
једну жртву
узавреле
крви. Само
колико ће их
бити? На
крају
романа
Софка је
пред
огњиштем,
шара по
пепелу
жарачем. Око
ње нигдје
никога, све
је пусто.
Остала је
сама, како
јој је било
суђено. Њена
трагедија
је утолико
већа што
нема никога,
ко би је
утјешио.
Софка је
остарила, а
није
схватила,
какав је она
у ствари
човјек и
која је
суштина
живота. Зашто
је живјела
толико
година, да
би на крају
схватила да
је морално
деградирана
као и њени
преци. Њена
грешка је у
томе што се
превише
одала
силама
страсти и
оном чулном,
тјелесном.
Тјелесно је
само варка,
која нас
обмањује из
дана у дан. Оно
што видимо
је само пука
случајност
и игра
живота. Ако
се у животу
предамо
само оном
тјелесном,
одали смо се
великом
пороку.
Запали смо у
зачарани
круг и више
нисмо у
стању да
саслушамо
своје
унутрашње
ја. Оно
је постало
мало и
безначално
у односу на
страст и
чулно. Чула
су та која
нас
обмањују.
Зато сваког
човјека
треба
упознати и
тек онда
просудити о
његовим
моралним
цртама. Да
ли је Софка
заиста
заслужила
такву
судбину? Шта
би се
догодило да
је оцу рекла
не прије
него што се
удала? Да
ли би то не
промјенило
њен живот
или би још
више
морално
деградирало?
Софка је
самим
својим
рађањем
заслужила
такву
судбину.
Њени преци
су јој
даровали
врелу крв и
немирну
природу. То
је њен крст
који носи
кроз
живот. Поступила
је како
је најбоље
могла. ту
судбину је
заслужила
као члан
породице,
али не као
јдинка. Било
каква да је
исход њена
судбина би
била кобна. |
||||||
|
|
||||||
