Борислав Станковић

Necista krv

:: О писцу ::

:: Есеј ::

:: Критике ::

:: Контакт ::

Из критика

Кулминација и синтеза Станковићевог књижевног дјела свакако је роман "Нечиста  крв". Широка је то слика Врања из пишчевог доба и оног некадашњег, старовременског, и онога које тек нстаје на рубовима града, историја једне чорбаџијске, хаџијске породице и интимна драма њених последњих чланова, али и поетска евокација оног Станковићевог недосањаног сна  и срећи, унутрашње бујности, која тиња из  капџика, али кад букне, сажиже пожаром.  

Главно лице, Софка, последњи је изданак свкоје породице, чудесно лијепа касна ружа на сасушеној стабљици, која више коријењем не упија животворне сокове из тла. Тих је сокова нестало у новим друштвеним и економским приликама у којима се нашло Врање након ослобођења. Богатство и углед стекли су Софкини преци трговањем по големом турском царству. Нестла су њихова велика имања, трговачки путеви су пресјечени, а Софкин отац у паници пред сиромаштвом и , још више, пред срамотом  због пада, бјежи у Турску и оставља жену да чува бар вањски сјај и традиционални углед куће. Чува и његује ефенди-Митина жена Тодора и посљедњу породичну вриједност-своју Софку.

Умјетно одржавано стање, привид некадашњег угледа не може дуго опстати. Пред дилемом: потпуна пропаст и крајње понижење иликрвна жртва, ампутација највриједнијег члана породице-ефенди Мита се одлучује на ово друго. И жртва је Софка, њена младост, њена набујала али неоживљена женскост, њени снови о срећи и љубави, читаво њено физичко и психичко биће. Чувана под стакленим звоном мајчине бриге и његе, мажена од родбине, пажљиво одвајана од сваког могућег вањског неугодног додира, Софка се одједном нашла суочена са суровом стварношћу, у ситуацији да буде протагонист страховите трагедије и носилац софокловске трагичне кривње. Жртва се у први мах не прима пасивно, јер је несхватљива, превише изненада, наизглед неразумна и надасве окрутна. Али кад у једној од најдраматичнијих сцена Софка сагледа сву унутрашњу  трулост своје породице и њене неприкосновене главе, ефенди-Мите, настаје њеног отпора, али заједно с њим за неко вријеме и свега што је у њој било људско, женско, животно. Она  ће да прихватити очев наговор  да се уда за недорасла дјечака, сина богатог скоројевића, дојучерашњег сељака, без имена и угледа. Интимне кризе, драме, уништавање и самоуништавање духа и тијела Станковићевих јунака, у којима кола "нечиста крв", одвијају се у једном амбијенту који њих одређује, али и који је њима одређен. Станковићев је тај амбијент тако мајсторски насликао, тако га оживотворио да и он постаје и трајно остаје снажан доживљај  читаоца. Ефенди-Митина чорбаџијска кућа, којој Тодора неуморно  одржава стари сјај, и грубо,  на брзину грађено Марково станиште на  рубу града два су антипада ондашњег Врања, као и њихови власници. Та два свијета сликана су у оним дугим описима славља, па и оног свадбеног уједној и у другој кући. Одјећа и обућа а Станковићевим јунацима, као вањски знак њховог ентитета, приказани су до најситнијих детаља. Станковићево познавање тог амбијента резултирало је необичном, у нашим литературама ријетко досегнутом прецизношћу описа. За одјевне предмете својих јунака употријебио је двадесет четири различита израза: антерија, бошча, чајка, ћемер, ђизија, шалваре, итд.

Језик Боре Станковића је богат и детаљан. У најдрамастичнијим сценама израз му је прагнантан, алузиван, модеран. Реченица је тада крајње једноставна, понекад крња, али набијена унутрашњом емоционалношћу. Дијалог у роману је шкрт.

Композиција "Нечисте крви" постављена је као у роману-хроници. Међутим, излагање историје једне породице не тече сасвим праволинијски. Враћа се Станковић у прошлост кад тражи и налази Софкино коријење, мотивацију ликова и њихових поступака идаје понекад у опширним епизодама,које заустављају  ток нарације. И композиција је, једнако као и језик, израз Станковићевог стваралачког темперамента,а то значи особна и изворна.

Бранко Брајеновић