|
Залазак
сунца
Још
бакрено
небо
распаљено
сија,
И црвени
река од
вечерњег
жара;
Још
подмукли
пожар као да
избија
Из црне шуме
старих
четинара.
Негде
далеко чује
се где хукти
Воденички
точак
подмуклијем
гласом,
Ал над
долинама
док још небо
букти,
Цвет водени
већ је заспо
над таласом.
Опет
једно вече ...
И мени се
чини
Негде
далеко,
преко трију
мора,
При заласку
сунца у
првој
тишини,
Тужна, и у
сенци
смарагдових
гора -
Бледа као
чежња,
непозната
жена,
С круном и у
сјају, седи,
мислећ на ме
...
Тешка је,
бескрајна
вечна туга
њена
На домаку
ноћи, тишине
и таме.
Пред
вртовима
океан се
пружа,
Разлеће се
модро јато
галебова;
У бокору
мртвих
доцветалих
ружа
Шумори
ветар тужну
песму снова.
Два грдна
Сфинкса
према небу
златном
Стражаре
немо и
безгласно
тако,
Док она
плаче ... А за
морском
платном
Уморно
сунце
залази
полако.
И
ја, ком не зна
имена ни
лица,
Све њене
мисли
испуњавам
таде.
Верност јој
збори са
бледих
усница
Силна ко
самрт, ко
љубав без
наде ...
Ах, не реците
ми никад:
није тако,
Ни моје срце
да то лаже
себи;
Јер ја бих
плако, ја бих
болно плако,
И никада се
утешио не би!
|
