~ЈОВАН ДУЧИЋ~

* * * * *

 *   почетна   *    биографија    *     занимљивости    *     пјесме    *     фотографије     *     о  љубави    *   квиз   *

 

О љубави

 

“Govoriti o ljubavi, to je već pomalo voleti...”, kaže Jovan Dučić. Ovo je knjiga koju čita svaka nova generacija baš zato što su u njoj date velike istine o ljubavi, ljubomori, muškarcima i ženama i njihovom večnom nesporazumu. Evo nekih izvoda iz knjige: “Ljubavnici su najveći utopisti, a ljubav je najveća utopija. U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što se misli, sanja više nego što se živi, a kaže i ono u šta ni sami ne verujemo. U ljubavi nema ničeg razumnog. Ljubav je jedino druševno stanje bez ravnoteže i bez razabiranja. Zato su antički Grci smatrali ljubav bolešću, a zaljubljene bolesnicima... Samo u ljubavi i u smrti ljudi mogu da se izjednače, i da poslednji stiže prvog. Poznato je da Dučić nije baš pohvalno pisao o ženama, smatrajući ih lakomislenim, površnim i potpuno iracionalnim bićima. “Žena ne zna da poštuje, nego da voli. Žene ne traže ni da vi njih poštujete, nego da ih volite. Poštovanje za njih znači odsustvo svake ljubavi, nešto hladno i iz glave, a ne nešto preosećajno i iz duše. One veruju da nekog treba najpre voleti, kako bi ga zatim isitnski poštovale, a ljudi misle obratno. Žene misle: gde je mnogo poštovanja, tu je malo ljubavi. Žene imaju stalnu potrebu da budu voljene, i kad one same ne vole, i zato se često predaju i ljudima koji su im inače fizički nemili... Sve žene vole bogataše, jer je žena uvek siromah. Pametnih se boje... Žene počnu da ljube samo onda kad su voljene, ili bar kad misle da su već voljene. Inicijativa ljubavi uvek dolazi od čoveka. Žena hoće više da bude voljena, nego da sama voli; i više da je žele, nego da je vole. Ona ne samo da prva ne voli, nego prva i ne bira. Čovek joj se može naoko i dopadati, ali je retko da ga prva zavoli. Žena može da se zanese za bogatašem ili artistom, za vojnikom ili sportistom, za lepim ili za umnim, ali se najzad dadne, često za ceo život, sasvim drukčijem čoveku nego kakvog je zamišljala i želela. Ona uvek podlegne jačem, a ne lepšem i umnijem, ni boljem i milijem. Retko koja žena visi o ruci čoveka koji je bio odista čovek njenog ukusa... Padajući pred jakim, a ne pred dobrim i lepim, žena ne razume duh nego volju, i ne lepotu nego nameru...”

 

Јелена  Јанковић , IV 10