Cararavaggio je slikar pun temperamenta . Upornost kojom je više puta slikao Pozivanje i Mučeništvo sv. Mateja , da bi dosao do svog ličnog stila , svedoči o iskustvenom i impulzivnom načinu rada .Ali netačno je da je on htio da prekine sa onim što mu je prethodilo , da je želio da razori renesansnu estetiku . Mnogobrojne pozajmice koje je uzeo od antike , od Savolda , Michelangela , i samog Rafaela dokazuju suprotno . Caravaggiova delatnost nije poricanje . On je želio da nepostojanim likovima manirizma vrati svu telesnu čvrstinu . Njegov cilj je da učini da ljudsko telo bude jedini predmet slikarstva prema pravoj italijanskoj i mediteranskoj tradiciji . U celom italijanskom slikarstvu niko neće dalje doterati taj antropomorfizam koji dotle ide da na slici potpuno ukida sve što nije potpuno ljudsko prisustvo . Renesansni slikari su tražili rešenje za ljudsko telo pomoću jedinstvenog osvetljenja koje je isticalo važnost svakog lica . Radili su sa svetlošću , a senka im je bila samo sredstvo za isticanje svetlosti . Naslednici ove tradicije , maniristi , najzad su od svojih likova načinili blede aveti . Caravaggio polazi od senke i u toj senci mlazom svetlosti preseca svoja atletska i plebejska tela . Njegov sistem silovitog bočnog osvetljavanja čini da se blistavo ističu mišići i mase u prostoru bez dubine , koji se jedino ljudskim prisustvom ostvaruje . Da bi u svoj svojoj snazi pronašao to telesno  prisustvo , izbledelo u raspadnutosti manirizma , on će da ga potraži tamo gde ono ima svu prirodnu snagu , u narodu , što su , uostalom , radili i rođaci Carracci , ali na jedan umereniji način . Svete istorije koje on treba da naslika su igrale narodne ličnosti. On se u neku ruku vraća duhu jevanđelja,   koje do svetosti uzdiže narodno .Jevanđelje će nadahnuti jedan celi deo –najdublji –versko slikarstvo u XVII veku .

Caravaggio je bio veliki protivnik klasične bolonjske škole , koja se borila za ideale antičke ljepote . Nasuprot Carracciu , oštrim realizmom , koji se zazire ni od ružnog , skida svu vanjsku uzvišenost sa svih figura , pa ih tako lišene konvencije čini za posmatrača uzbudljivo prisutnima . Mistični prikaz Marije s dječakom Hristom koji gaze glavu zmije istočnog greha postaje scenom s ulice , a Amor drskim uličnjakom . Namjerno upravljeno hladno jako svetlo , koje trga likove iz neobično tamne okoline , ipak je samo prividno realisično . Ono pojačava i dramatizira izraz i figurama daje posve novu plastičnost . ’’Podrumsko svetlo ’’ , rugali su se savremenici . Oltarnu sliku na kojoj je sv. Matiju naslikao kao tupa starca odbili su šokirani naručitelji .     

Po svome rodnom mjestu prozvan je Caravaggio , prvi je pokazao , kako se mogu upotrebljavati neiskorišteni motivi , koji su se tako često nalazili u životu građanstva i nižega puka. Značajna su mu dela te vrste Varalice u igri ( u dresdenskoj galeriji ) , Svirač na lutnji ( muzej u Parizu ) . Polaganje Hristovo u grob ( u Vatikanu )nema na sebi više ništa od one nekadašnje svetačke atmosfere crkvenoga duha , nego je prikazano kao običan prizor iz italijanskoga pučkoga života . Sa svom energijom prelazi Caravaggio od, običnog stiliziranja k prirodnoj istinitosti, od idealističke svečanosti k svakodnevnici , te od nebeskog slavlja k tamnim stranama života . I u izboru slikarskih sredstava polazi on novim putem . Njegova je polazna tačka mletačka umetnost , ali s onim poojnim sjajem njezinih boja spaja on naizmenice svetle i senovite mase pune izražaja , kako to nigde dosad nismo videli . I Caravaggiovo ’’ slikarstvo podrumskih rupa ’’ ,-kako su u ruglu nazivali njegov način , kako u tamni prostor zrače odozgo oštri čunjevi svetla – postaje sada uzor za slikanje kontrasta svetlo-tama (clairobscur ) , koje se sada u čitavome XVII veku svagde javlja , dok nije u Rembrandtu našlo svoga najvišeg predstavnika .