B | A | R | O

Severni a i ju~.ni dio Nizozemske znacio je u baroku , uz Italiju i Francusku, najznacajnije evropsko sredia.te umetnickog stvaranja . Nizozemski gradovi bili su vec u srednjem veku ~.aria.ta severnjackog realistickog

nastojanja , a njihove slikarske a.kole znatno su oplodile i francusku i njemacku umetnost . Neretko nalazimo cak i nizozemske uticaje cak i u Italiji , gde su dospeli preko Francuske , te u `.paniji , a preko Njemacke gotovo su se proa.irili i celim podrucjem srednje i severne Evrope . Severnjackom su renesansom dodua.e u netalijanskim zemljama o~.ivele vlastite i duboko ukorenjene domace tradicije ; medutim italijanski manirizam svojim , sve dubljim prodiranjem priprema u Evropi tlo za nove oblike ekspazivnog italijanskog baroka . Ovaj je nu~.no morao preplaviti zemlje katolicke protureformacije i na severu slikarske radionice .Celokupna nizozemska umetnost do~.ivela je unatoc svim prodorima uticaja s juga u XVII i XVIII veku takav intenzitet oblikovanja vlastitom umetnickom snagom , da se je uzdigla medu vodece evropske centre i odr~.ala se i nakon opa.teg odumiranja baroknih ideala , a to upravo pomocu prodornih snaga svoje jake naturalisticke komponente , i zahvaljujuci neiscrpnom bogatstvu svojih dostignuca kod slikanja svetla i sene i tonskog kolorizma . Tako je Holandija , zamlja najznacajnijih slikarskih licnosti , stvaralaca , u koje se sa zahvalnoa.cu ugledao i planerizam XIX veka , postala klasicnom zemljom najplodnije slikarske delatnosti u ovome razdoblju .

A za protestanskom Nizozemskom povela se i Flandrija , koje je ostala verna staroj crkvi . Tu baa. u Flandriji digli su u XV veku slavu severnjacke umetnosti imena Eyck i njihova a.kola . Vec sam geografski polo~.aj Flandrije, koja se naa.la na granici izmedu germanske i romanske rase , nije dopua.tao , da se veza s Jugom sasvim prekine . A uz to im je kao va~.na spajalica bila i verska jednakost . Veliki ritam i svecana vedrina italijanskog ~.ivota , koja je Nizozemcima bila uvek tuda , naia.la je kod Flamanaca na srodne dua.e , a pojava glavnog zastupnika ove umetnicke grupe : Peter Paul Rubens , dokazuje dosta jasno , kako se je ta veza razvijala .

Peter Paul Rubens (1577-1640)

Rubens je joa. sav isklesan iz renesansne grade . On nije velik samo kao slikar , vec i kao gradanin i dr~.avnik . U Antwerpenu je podigao za sebe palacu , kojoj su se njegovi vra.njaci divili , a svome velikom vrtu podigao je paviljon u koji je stavio svoje zbirke antiknih umetnina . Putujuci mnogo po svetu stekao je internacionalno obrazovanje , crpeci svoju duhovnu i umetnicku hranu iz svih izvora svoga veka . Usto je bio covek upravo carobne ljepote i elegancije , pun ju~.njacke ljubavi k ~.ivotu , cevek snage i smelih osnova , pravi primerak vrste univerzalnih ljudi . Njegova umetnost znaci svecan nastup i burni ~.ivot , mocni porast maloga

svakidaa.njeg sveta i opet , posve u smislu renaissance , stapanje ~.ivotnog raspolo~.enja poganskog s raskoa.nim sjajem jezuitskog stila . Opojnost njegovih boja ushicuje i gotovo zasljepljuje oci .Na njegovim golemim slikama nailazimo na velike junake i na bujnu ~.ensku ljepotu, stvorenu za bezbri~.ni ljubavni u~.itak i za porod jakog pokoljenja.

Kod njega je prisutna zrela zasicenost, ljetno, suncano raspolo~.enje, izviranje snage i zdravlja, i sve to upucuje na neku neukrotivu sklonost na u~.ivanje, a kroz nju se svecano probija neki tea.ki zvuk crkvenih zvona. To je neka svetska umetnost, koja pripada citavoj javnosti, i koja je namenjena mnoa.tvu puka, a ne samo odabranoj a.acici aristokratskih ljubitelja umetnosti, te koja je jednako daleko od stroge askeze `.panije, kao i od osecajne intimnosti Nizozemske; to je umetnost velikih gesta , patetickih kretanja, glasne, uverljive retorike, i upravo je kao stvorena za ukras palaca i katedrala. Takvo je slikarstvo moglo uspevati samo u bogatoj zemlji, u naprednome trgovackom gradu, koji je svojim mislima poduhvatima znao obuhvatiti celi svet. Antwerpen je grad Rubensov; tu mu je otac bio prea.ao na ptotestantizam, ali je pred a.panskom silnickom vlaa.cu morao pobeci u Keln.No kolevka ga nije odnjihala ni u Antwerpenu ni u Kelnu, vec je roden u molome rajnskom gradicu Siegen, kamo je zabasao njegov otac, i sam od prirode nemirni duh, a njegova plemenita klijentica Anna von Sachsen nije ga cenila samo kao svoga zaa.titinika, nego i kao mu~.a. Godinu dana posle preseli se porodica opet u Keln, a desetak godina posle (1588.)pode posle oceve smrti njegova udovica opet u Antwerpen, koji sada postaje pozoria.tem ~.ivota i rada mladoga Rubensa. Tu se on bri~.no odgaja u nauci i umetnosti, a glavni mu je u tom ucitelj Adam van Noort (1562-1641). Kada su mu bile dvadeset i tri godine, polazi na put u Italiju, da se ondje u umetnosti dalje obrazuje. Tu ostaje osam godina u slu~.bi vojvode Vincenza Gonzage od Mantove, uceci i radeci, a nastupa i u diplomskoj zadaci.

Tako dolazi i u Genovu, u Mletke, u Rim, koji ga odmah silno osvoji, a kao poslanik svoga gospodara polazi i na put u `.paniju. I a.to god je u velikim umetnickim delima starijih vremena bilo vredno, usisavao je upravo po~.udnim ocima. Tamo od Mantegne pa do Caravaggia i do Carracci-ja svaki mu je od umetnika renaissanse a.apnuo u uho svoje tajne. No uz sve to ostao je potpuno svoj, primajuci uticaje iz vana s nekim cudnim suverenitetom, bez opasnosti da izgubi svoju samostalnost. Njegov smisao za forme i boje nije se u prvo rano doba njegovo joa. razvijo do potpune slobode; joa. uvek udaraju u oci njegovi mrki tonovi i sivosmedje sene, a u njegovom slikanju akta joa. se oseca neka suzdr~.ljivost, koja jos ne pokazuje ni traga kasnijoj nabreklosti mia.ica i isticunju puti iz kasnije epohe; no vec sada nam njegova upravo vladarska

sigutnost u vladanju kistom ukazuje kao buducega velikog majstora. I kao umetnik sa doteranim vec svojim licnim stilom vraca se 1608. god. u Antwerpen sa suprugom Isabellom Brandt.

Portrete je uvek s veseljem izradivao; u tome se ocituje kao pravi Nizozemac, koji svoja sjajna slikarska sredstva rado stavlja u slu~.bu izucavanja ljudi. I ko god mu se nalazio u vecoj blizini, ovjekovecio ga je na slici: svoju ~.enu, svoju bracu, svoju decu, a nada sve ono lepo mlado stvorenje, koje je cetiri godine iza smrti Izabeline (1626) u svojoj pedesettrecoj godini doveo u kucu: to je Helena Fourment, koja je svojom mladoa.cu i ljupkom milinom ulila u njega novo proljece ~.ivota i rada, usreciva.i ga za deset godina njihova zajednickog ~.ivota joa. s petero dece. I nije osecao tea.koce, da ovekoveci njezinu lepotu, a slobodni duh onoga vremena nije mu u iskrenosti, zapreka.

Price starih pesnika prenosi on u bajni svet dionizijskog duha, u kojemu sve pra.ti od radosti.

. . U herojsko doba, kad su se boginje ljubile i bogovi,

pogled je pratila strast, a po~.udu slast. . :

taj bismo Goetheov distih mogli staviti kao motto nad antiknim prizorima Rubensovim, u kojima su i sama deca, koja sa nimfama i starima planduju ili svojim jedrim rucicama nose i vuku vence plodova, prikazana, kao da su dionizijskoga porekla. Za svecane dvorane uglednih patricijskih kuca komponovao je Rubens od slicnih likova one bajoslovne grupe, u kojima je alegorijski prikazao silno bogatstvo antwerpenskih svetskih trgovaca. Lavovi, tigrovi i druge neobicne ~.ivotinje, prikazivao je s osobitom ljubavi, a prizori iz lova, borbe lavova, pa razliciti prizori s konjima uvek su zaokupljali njegovu strastvenu maa.tu. A opojnog bogatstva boja i tela, uzbudenih pokreta i jakih osecanja , kako ih je samo on znao prikazati, pune su i njegove velike religiozne slike, kao a.to su: podizanje krsta i skidanje Isusovo s njega (u crkvi u Antverpenu). Rubens je u stvaranju bio veoma plodan; u starijim godinama svakako sve su mu via.e pomagali ucenici i pomocnici, ali uvek tako, da je zadnji potez sam svojom rukom izveo. Samo uz kratko vreme izvesti poneku upravo golemu narud~.bu, kao a.to je ona francuske kraljice Marije Medici, koja je htela, da joj za palacu u Luxembourgu prika~.e njezin ~.ivot i ~.ivot njezina pokojnog mu~.a kralja Henrika IV , i to u celom nizu velicajnih alegorijsko-poetickih prizora (danas u Louvreu). Druga je takva zadaca bila, da

novu isusovacku crkvu u Antwerpenu ukrasi znatnim brojem slika, koje je kasnije gotovo sve unia.tio po~.ar. I pejza~.i Rubensovi svedoce nam o herojskoj strastvenosti njegova temperamenta, kad iznosi fantasticne prizore, u kojima se dvorci i gradovi di~.u iznad romanticnih grebenastih klisura, a nad njima kroz tamne obrise oblaka probija a.iroki trak svetlosti. Njemu ide sve lako od ruke: i kad u portretu, koji tra~.i intimnije promatranje, treba spojiti bri~.no jednu boju s drugom, i kad na velikoj zidnoj slici stavlja a.iroke poteze, s kojima racuna na skupe dojmove ili efekte iz daljine, ili kad treba u brzo nabacenim slikama iz ~.ivota upotrebiti sve~., gotovo impresionisticki nacin. a o Rubensovoj vea.tini u crtanju ljudskoga tela i njegovih kretanja osobit nam dokaz daju burni prizori o padu andela i o strahotama sudnjega dana

Rembrandt Harmenszoon van Rijn (1606-1669)
Rembrandt je pravi predstavnik nizozemske umetnosti ove epohe, tacnije on je nea.to joa. via.e: najsna~.nija umetnicka pojava, koju su germanska rasa i protestantski duh ikada dali, kao skup svega onoga, a.to od umetnosti uopa.te ocekujemo. To je stvaralac , iz cijih dela izbija duboka ce~.nja, da najvia.im i najfinijim sredstvima cisto slikarskog izra~.aja objasni okolni svet i da ujedno izrazi najskrovitije titraje ljudske dua.e, da ucini a.to vidnijim ono preobilje preobilje najraynilikijih osecaja, a.to ih naa. ja oseca u sebi pri svakom dodiru s vanjskim svetom. I ka dgledamo Rembrandtove tamno-svetle slike, znamo dobro, da je on u njima tehnicko umetnicko sredstvo doveo do najsavra.enije izra~.ajne sposobnosti, oko koje se mucio celi onaj vek, i da su kontrasti svetlih i osvetljenih masa bili za njega polazna tacka; ali te njegove slike nadilaze gotovo sve te tehnicke kvalitete i pricinjaju nam se kao simboli borbe izmedu svetla i tame, koje vladaju ljudskim ~.ivotom, izmedu naa.ih ~.ivotinjskih nagona i bo~.anske iskre, koja iz neke nepojmljive sfere prodire u taj nagonski ~.ivot. Rembrandt Harmenzs van Rijn, koji se rodio 1606. god. kao sin nekoga mlinara u Leydenu, i kojemu je vec prvi njegov ucitelj Pieter Lastman u Amsterdamu, inace ucenik Caravaggiov, dao recept za slikanje sene i svetla, kako nam to svedoce najranije njegove poznate slike iz 1627. god. (sv. Pavle u tamnici), javlja se, otkad se je 1631. trajno preselio u Amsterdam, najpre kao portretist , te je ubrzo postao ozbiljan konkurent priznatim vec tamoa.njim umetnicima te vrste, na prvome mestu vrsnome majstoru

Thomasu de Keijser. Prvo njegovo glavno delo: Anatomija Tupla (1631), pokazuje jasno, kako je umio odmah nadmaa.iti svoje prethodnike, time, a.to je umesto ukocenosti nanizanih likova prijaa.njeg vremena unio ~.ivahnu kretnju, kojom se ucenici s napetom pa~.njom okupljaju oko svoga medicinskog ucitelja u posve umetnicki postavljenoj grupi. I sad se mladom majstoru naglo pocela smea.iti umetnicka i ~.ivotna sreca, osobito, otkad mu je dala svoju ruku dra~.esna patricijska kci, ponosna Saskia von Uylenborg, za koju nije smogao dosta snage, da joj u slici ovekoveci lepotu. Tada ga najednom snade g. 1642. dvostruki udarac gorke sudbine. }.enu mu ugrabi smrt, poa.to mu je rodila sina Tita, a usto mu je joa. i delo, u koje je ulio svo svoje umetnicko umece,'' Nocna stra~.a'', do~.ivelo nepriznavanje. Rembrandt je u toj slici -kojoj je tema izlaz streljacke grupe Cloveniers-Doela, a a ime je dobila po tome, a.to je delo bilo nestalo, pa kad su ga opet naa.li, nije mu se motiv via.e razaznavao-ia.ao za tim, da obide obicajnu a.ablonu streljackih slika i da je prevede u slobodan umetnicki jezik, kao a.to je to bio ucinio i u svojoj Anatomiji . Od svakodneven obicne manire stvorio je pravo cudo u nacinu prikazivanja svetla time, a.to je stavio, da likovi iz tamne pozadine stupaju u jasno dnevno svetlo, a celu je povorku od mnogo osoba razclanio u ~.ivahne manje grupe, koje se opet iz svetline povlace sve via.e u tamu. Njegovo doba nije bilo tako zrelo, da to razumije, i umesto ktaljevskih casti, koje je to delo zaslu~.ilo i koje su mu kasniji vekovi iskazali, kad su mu danas Nizozemci u amsterdanskom dr~.avnom muzeju dali posebno mesto u jednoj nadogradenoj pocasnoj dvorani, -to je delo onda do~.ivelo prekor i nepriznavanje.

Rembrandt se pocinje tada vracati sve via.e samom sebi, i sada nastaje veliki niz njegovih divnih prikaza iz staroga zaveta, u kojima je stvorio neprocenjive gradansko-religiozne tvorevine od likova, prostorija, kakvih je naa.ao u amsterdamskoj ~.idovskoj cetvrti. Boje koje je dosad prikazivao tako da ih je svetlo gotovo upijalo, pocinju se sada u bujnoj raskoa.noj ljepoti sjati i ~.ariti. A ono a.to kistom slika, prati i njegova bakropisna igla, u cemu se vec ranije uve~.bao: njom je u slikama i studijima, u pejza~.u i verskim prikazima razvio sav slikarski car, po kome je slikarski radirung otada dobio mnogo vecu vrednost od starijeg i tvrdeg bakroreza. Medutim, doba njegovih vanjskih uspeha je vec bilo proa.lo, i on, koji je dosad radio posve bezbri~.no, poce sad sve via.e zapadati u novcane potea.koce, on, koji je od svoje kuce u Joedenbreestraatu ucinio mali muzej, pun retkih slika i skupocenog oruda, da mo~.e u~.ivati u ljepoti stare umetnosti, nasladivati se bojama stranih tkanina i promatrati odsev starog oru~.ja i nakita. G. 1655. sti~.e ga novcani slom, a iz rua.evina spasla ga je jedino energija njegove druge ~.ene Hendrikje Stoffels i njegova sina. Ali udarci ~.ivota nisu mogli skra.iti njegove umetnosti. Upravo u onoj godini sloma slika sliku tako originalnu i sna~.nu, Blagoslov Jakobov, tu velicanstvenu pesmu ljudske dobrote i najne~.nije rodbinske ljubavi. Joa. jedamput samo dobio je nea.to vecu narud~.bu, koju mu je pribavio jedan od prijatelja, i to da slika predsednike amsterdamskog suknarskog ceha. To je slika zvana ''Staalmeesters'' (1661); u njoj nije pokua.ao sprovesti nikakav samovoljni poredak, ali ju je oplemenio sna~.nom zreloa.cu i visinom svoga slikarskog umeca. Slike iducih godina najjace odaju refleks sudbine, koja ga je snaa.la: boje su mu mutnije i tamnije, a sjaj njegovog ~.arkog crvenog tona i njegovog bljea.tavog zlatnog tona je vec potamnio.

Tragediju svog ~.ivota ilustrovao je sam Rembrandt najpotresnije u celom nizu svojih autoportreta: na jednom ga vidimo kao pristala golobrada mladica u Leydenu, na drugom kao sretnog prosca i mu~.a Saskojina, koji se opremio pernatom kapom i vezanim prslukom, pa vitea.kom opremom s nakitima i kavalirskim macem, dok oblik brade, gotovo kicoa.ki, iz godine u godinu menja, te ga sad vidimo kao ozbiljna coveka iy vremena njegova razocaranja, i napokon kao prerano ostarela starca, kome su prezir sveta i duboka rezignacija, mr~.nja prema ljudima i neslomljivi unutraa.nji ponos utisnuli u crte lica jake tragove. Sve do zadnjih godina, koje j nekadaa.nji rasipnik proveo u gorkoj bedi, razvija se snaga i moc njegove umetnosti, a njegovi potezi kistom bivaju sve bezbri~.niji i smeliji. Detalji se na njegovim delima sve via.e gube, sve te~.i nekom velikom izra~.aju, koji bi predmet iscrpio do zadnjih dubina. I sve jasnije uvidamo, da je tu pred nama ne samo jedan od najvecih slikara, vec ujedno i jedan od najvecih psihologa i poznavalaca ljudi, jedan od najoa.troumnijih mislilaca. Nama ce se danas ciniti nemogucim, kako je Rembrandtova slava mogla pobediti vec u veku iza njegove smrti. Pa joa. i u pocetku XIX veka , kad se italijanska visoka renesansa cenila kao najslavnija epoha umetnosti, bio je Rembrandt manje cenjen nego Raffael , a francuski je romantik Delacroix smatrao gotovo svetogrdem tvrdnju, da ce svet jednom Rembrandta slaviti iznad slikara iz Urbina. Najnovije doba dalo je pravo njemu, jer mi danas gledamo u Rembrandtovim delima ono poslednje i najvia.e, a.to nam slikarstvo uopa.te mo~.e pru~.iti.