No uz Nizozemce va~.ni su za obele~.je baroknog slikarstva u prvom redu i njihovi neprijatelji : `.panci. To je narod, koji je te~.io za svetskim gospodarstvom, pa zato u istoriji umetnosti nastupa impozantno i odlucno. Sve do izmaka XVI veka nalazi se a.pansko slikarstvo posve pod uticajem inostranstva. Taj je uticaj dolazio od umetnosti pobedenih Maura, pa podjarmljenih Nizozemaca i konacno od `.panaca srodnih Italijana . U `.paniju su dolazili strani slikari i podmirivali potrebe dvora i crkve. Ipak se vec u XVI veku pocinju buditi domace sile, koje se nisu via.e zadovoljavale pukim oponaa.enjem strane umetnosti. Tek u novije doba pocelo se tragati za tim prvim vesnicima kasnije a.panske velike umetnosti.
Diego de
Silva y Velasquez (1599-1660)
Uz
Nizozemce predstavlja nam on drugu izvornu pokrajinu moderne umetnosti. Njegove slike su slu~.ile mladim slikarima oko g. 1860. i 1870. kao veci uzorci, negoli i dela samog Rembrandta i van der Meera. I kao a.to su Nizozemci, tako je i Velasquez postao iza velike reprezentacione umetnosti italijanske renesanse prorokom istine. Pa kao a.to su oni, tako je i on - a njegov put je bio joa. dalji od nizozemskog - sia.ao k puku, kojem se on vec pri poslu nastojao pribli~.iti ozbiljnije od seljackih slikara iz Haarlema i Leydena. A s Nizozemcima se sla~.e i u tom, a.to jr mudro prea.ao preko umetnosti, koja je sve glavno tra~.ila u liniji, u crte~.u, u kompoziciji, i u tome, a.to zahteva da se slikarska umetnost potpuno izgradi na koloritu. Ondje su otkrili svetlo; Velasquez otkriva zrak, prostor i uticaj atmosfere na okolne pojave. A otkrio je i sredstva, kojima ce izraziti kod svega, a.to je ~.ivo, ono neprekidno unutraa.nje gibanje ispod vanjske ljuske mira. Njegov je cilj jedinstvo slikarskih akorda, sklad boja, koje se pod via.im zakonom tona spajaju i mea.aju. Kako je Velasquez doa.ao do tih tehnickih izra~.ajnih sredstava, to spada medu velike tajne istorije umetnosti. `.kola njegovog rodnog grada Seville, u kojem je odrastao, pa dva starija majstora njegove domace tradicije, koji su ga u pocetku vodili : Francisco de Herrera (1576-1656) i Francisco Pacheco (1571-1654), ciju je kcerku uzeo za ~.enu, mogli su mu samo uopa.te pokazati put toga rada i uputiti ga na pucke teme, koje je u svojoj ranijoj dobi zaista rado obradivao.
Portretist je postao Velasquez, kad je bio pozvan u Madrid na dvor Filipa IV (g. 1623.). Tu je slikao veliko drua.tvo, a.to se je okupljalo oko kralja, a i samog kralja u via.e razlicitih slika, kako stoji u dvoranama svoga dvora ili jaa.e na konju u prirodi; a onda i drugu gospodu i gospode na dvoru, pa i decu: one male, ne~.ne, bledolike infantkinje, koje u nezgrapnim noa.njama odaju jadan izgled detinje nevinosti skucene u okovima etike. Valja spomenuti joa. i pse i patuljke i kraljeve dvorske ludake, koje je Velasquez slikao, isticuci upravo strastveno karakteristicnu rugobu tih zakr~.ljalih lakrdijaa.a. Zatim je slikao visoko plemstvo, u prvome redu vojvodu Olivareza, svoga zaa.titnika, koji mu je pomogao, da je bio pozvan i na dvor. Slavan je postao slikom ''Las Meninas'' , na kojoj se nalazi i sam Velasquez uz slikarski stalak, prikazan, kako slika malu infantkinju Mariju Marguaritu, dok se u prosrtanoj dvorani nalazi jedna pocasna gospoda, koja pru~.a princesi caa.u vode, dva patuljka s velikim psom, a onda via.e prema pozadini druga pocasna gospodica i jedan pratilac. U svim tim portretima vidi se umetnik potpune objektivnosti u shvatanju. Prikazane osobe odlikuju se kao pravi odraz stvarnosti, koje je ipak samo promia.ljeno slikarsko shvatanje moglo koloristicki opremiti. Covek potpuna mira, koji se cini , da je bez ikakve strasti, skoro bez temperamenta, odmerava postavu pojedinih vrednosti tona jednu prema drugoj i ujedinjuje ih finim srebrnastim sivilom pozadine, i time im daje skupi ucinak savra.ene jedinstvenosti. Koloristicki detalji se sve via.e gube, nestaje ih u glavnome, dominantnom tonu, kojem je umetnik dao da
zagospodari slikom, a onda se tek iz te mirne atmosfere divno isticu
pojedini, naglaa.eni slikarski glavni momenti kompozicije. Nada sve
Velasquezovo crvenilo, koje se znatno razlikuje od zlacanoga ~.arkog
crvenila Rembrandtova, harmonira u bri~.no odmerenim nijansama sa
sivo-smedom bojom okoline, a delikatno plavetnilo sklapa se skladno
sa svim tim - tu se opet sastajemo sa hladnim akordima, koji stoje u
oa.troja, valjda i svesnoj opreci prema toplpj skali boja kod
Italijana. To je svojstvo zadr~.ao i Velasquez, poa.to je za dva
svoja boravka u Italiji upoznao dela velike proa.losti. Pa i u
portretu pape Inocenta X, izradenom u Rimu, ostaje on `.panac, koji
se dr~.i naturalistickih tendencija seicenta. To on pokazuje i onda,
kad predmete anticke mitologije obraduje na nacin, na koji se niko u
Italiji ne bi odva~.io. Velasquezu nije stalo do ''velikog stila'',
nego on tra~.i priliku, da prika~.e ljudska tela s najvecom
virtuoznoa.cu svoga kista, a jasnosvetle plohe njihove gleda da
stavi u mirnu polutamu, koju i on, kao i celi XVII vek, osobito
voli. Njegova je parola prirodna istinitost, u izboru boja i njihovu
sastavu, u izradi i grupisanju, u izboru predmeta. Pa kao a.to uvek,
kad se iza doba u kome vlada sklonost k stiliziranju opet probudi
smisao za oponaa.anje prirode, tako i Velasquez naginje k motivima,
koji se vec po svom predmetu oa.tro udaljuju od idealizirane
ljepote. Zato je on i slikao tako rado one prosjake i bogalje,
patuljke i ulicne tipove. Zato je i mogao naslikati prvu sliku
modernog pravca : svoje ''Prelje'', slobodno komponovanu grupu
marljivih ~.ena, koje u dvostrukoj prostoriji s tamnom prednjom
stranom i svetlom nia.om u zidu obavljaju svoj svakidaa.nji posao. A
u tom je Velasquez glasnik novine, a.to je, stupajuci iz zatvorenog
prostora na otvoreno, znao dati po prvi put na platnu svu vedru
punocu dnevnoga svetla. Jedino bi se pogled na Haarlem od van der
Meera iz Delfta mogao uporediti s umetnoa.cu, s kojom ovaj a.panski
majstor u prikazu ''Predaje Brede''izvodi u jasnom dnevnom svetlu
cete nizozemskih i a.panskih vojnika te sredia.nju grupu, gde
nizozemski zapovednik predaje vojskovodi Spinoli kljuceve osvojenog
grada. Velasquez je slikao i pejza~.e, pa lovne prizore, koji nas
secaju, da ih je radio savremenik velikih nizozemskih umetnika, a
konacno i pobo~.ne slike, s kojima se vraca u krug a.panskog
katolicizma i predaje.
