Ko zna? Mož“Ko će jednom sve nestati u umjetnosti koja neće reći ni šta hoće, ni šta znači ono što kaže. Možda će nestati govor, i pisanje, i određivanje: da je ovo smrt, a ovo ljubav, a ovo proljeće, a ovo muzika. Ko zna?

“A Sunce? To mlako Sunce; ja ga nikad zaboraviti neću. Na mojim rukama drhtalo je nešto toplo i strasno. Život, mlad život igrao je tako vešto bilijara u nepoznatoj kafani toga grada, a ne ja.

Ko si ti? Ko si ti, sa toplim, žutim očima u večernjoj magli? Zar nisam još toliko bolestan i nežan, da te dodirnem. Kako je tvoj poljski govor mutan i nežan. Što si tako dobra prema meni, ta to nije tvoj zanat. Zašto me gledaš tako milo?

DržDrž“Držim svoj mali život sav potresen i uplašen u rukama, nudeći mu se, kao što drži evnuh prsten sultanije u rukama, dok se ona kupa. On je u mojim rukama, a nije moj.”

“Jedna tica prnu i lupi o stablo.”

“Ničega me nije tako žao kao sebe samog.”

Ko zna šKo zna š“Kođalo u mojoj duši.”

“Njen mali mozak tražio je sve tajne što su se krile u utrobi njenoj;”

“A ljubav? U ljubičastim žilama je.

“Nije ljubav Bog, ni životinja, ni ludilo; magla, magla krvi mladosti i neba. Zavija sve, te je drago živjeti. No magla ostaje vječito teška, puna slasti i bola i vezana sa nebom.”

“Ja je ne ljubim. Ja ljubim nebo, moja je ljubav blaga, u snu i neprolazna.”

Sad vidim, da posle sažaljenja ne dolazi niš“Sad vidim,

Ne znam više š“Ne znam dobro, a šta zlo, ali mi se čini da to ne znaju ni drugi.”

Zar nije ljubav samo li“Zarće? Ja tako malo volim ljude, a lišće me tako dobro umiri. Tražim dah, izgubio sam ga negdje u lišću.”