"Znanje.org" ne odgovara za sadrzaj pojedinacnih stranica.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

BIOGRAFIJA

Ivo Andric ( 1892-1975 ) se ubraja u najznacajnija imena srpske knjizevnosti - pesnik, pripovedac, romansijer i esejista. Od 1921. do 1941. godine radio u diplomatskoj sluzbi u Rimu, Briselu, Zenevi, Bukurestu, Gracu, Parizu, Madridu i Berlinu. Rat od 1941. do 1945. provodi u Beogradu, povucen, nista ne objavljuje. Cim je rat zavrsen objavio je tri romana. Dobitnik je Nobelove nagrade za knjizevnost 1961. godine.
Andric se pojavio u knjizevnosti poezijom 1914. godine u antologiji Hrvatska mlada lirika, ali je prvu pesmu objavio 1911. godine u Bosanskoj vili pod naslovom U sumrak. Prvi svetski rat je tesko doziveo – bio je u zatvorima gde mu je naceto zdravlje. Od teskih misli i zatvorske atmosfere branio se radom i citanjem. Iz tih dana poticu njegovi prozni poetski zapisi Ex Ponto i Nemiri. Prva objavljena pripovetka Put Alije Djerzeleza predstavila je zrelog pripovedaca fine inspiracije i bogatog jezika. Tri knjige pripovedaka potvrdice Andrica kao vrsnog pripovedaca i hronicara Bosne koji sa pasijom naucnika ulazi u sve detalje i finese zivota Bosne uzimajuci za junake Srbe, muslimane, Jevreje, Hrvate, strance. Andricev covek, ma koje vere bio, slozena je licnost sa snaznim unutrasnjim zivotom, sa uzavrelim strastima, mutnim nagonima, nepredvidljivim ponasanjima. On se lako ne rastaje od svojih junaka: posvecuje im vise pripovedaka gradeci tako cikluse o pojedincima – fra Petru, fra Marku Krleti, Vitomiru Tasovcu, Corkanu. Andric se naglo pojavio kao romansijer objavljivanjem tri romana 1945. godine: Na Drini cuprija, Travnicka hronika i Gospodjica. I ovde se pokazao kao zreo romansijer, koji je na najbolji nacin iskoristio svoje solidno pripovedacko iskustvo sticano dvadeset godina. Zato je Andricev narativni stil jedinstven – jednostavan, miran, topao. Jezik njegovog pripovedanja je socan, bogat, sugestivan, probran i cist, sa tragovim vremena koje je predmet literarne obrade i sa odsjajima licnosti njegovih junaka.
Ljudsko stvaranje, posebno stvaranje u umetnosti, izuzetno interesuje Andrica. Mostovi su za njega simbol veza medju ljudima, ali su pre svega simboli trajanja ljudskog dela. Mostovi su i lepota koja oplemenjuje i nadahnjuje – Most na Zepi je pohvala ljudskom stvaralastvu, ali i himna lepoti. Aska i vuk je pohvala umetnosti koja pobedjuje zlo i smiruje grubost i silu.
Otuda i Andricevo interesovanje za pisce i slikare kojima ce posvetiti brojne eseje – Njegosu, Vuku, Matavulju, Kocicu, Bijelicu, Dzumhuru, Goji – umetnik je o umetnicima pisao sa dobrim poznavanjem materije, umetnickim nervom i smislom za prave vrednosti.
Poezija: Ex Ponto (1918), Nemiri (1920)
Pripovetke: Put Alije Djerzeleza (1920), Pripovetke I – III (1924, 1931, 1936), Nove
pripovetke (1948), Prica o vezirovom slonu (1948), Lica (1960), Zena na
kamenu (1962), Kuca na osami (1976)
Romani: Na Drini cuprija (1945), Travnicka hronika (1945), Gospodjica (1945), Prokleta
avlija (1954), Omer-pasa Latas (1976)
Meditativna proza: Znakovi pored puta (1976), Sveske (1981)