Централна Србија обухвата више мањих предеоних целина, од београдске околине на северу до Такова и Рудничког Поморавља на југу и Колубаре на западу до Велике мораве на истоку. За ову област често се чује синоним Шумадија и Поморавље, али то су (само) њене две највеће целине. Због тога се у другим областима игре које долазе из централне Србије често називају општим именом шумадинка.
Централна Србија обилује разноврсношћу игара, што је пре свега последица шаролике структуре становништва. Још од средине XIV века започеле су сеобе становништва проузроковане турском најездом. Од тог периода па све до XIX века, досељавање и прожимање становништва трију миграционих струја (динарске, косовско-метохијске и моравско-вардарске) створило је нови тип човека. Поменуте особине људи овог простора дошле су и до изражаја и у народним играма. Специфичан начин играња, препун варирања основног играчког обрасца, разноврсних играчких мотива (варалице, преплети, заплети, удари ноге у ногу, застајкивања, усложњавање корака) допринело је препознатљивости шумадијског стила.
Игре централне Србије се лако, лепршаво у умереном темпу, али управо за такав начин играња потребно је велико играчко умеће. Ово посебно одликује игру шетња (шета, повоз, шеталица, шетаљка, одмор), извођена уз вокално-инструменталну пратњу, са којом су момци или ожењени људи започињали играчке скупове. Најраспрострањенији играчки образац ове области је тип игре називанколо у три или краће коло. Коло се раније изводило у бројним варијантама, уз различиту музичку пратњу (вокалну, вокално-инструменталну и иструменталну) и различите називе (Жикино коло, џамбаско коло, Посејо деда, шестица и др.). И друге области Србије примиле су варијанте ове игре и прилагодиле их својој традицији, те је тако коло постала препознатљива игра нашег подручија. Данас се коло изводи само уз иструменталну пратњу, кораци су поједностављени, а и назив – једноставно коло. 
Осим шетње и кола, окосницу играчког репертоара у централној Србији чине и следеће игре: девојачко коло (нова влахиња), старинска влајна (гајдица, поломка, ситниш, рудничанка, колубарчица, ситно напред, крива...), осмица, тројанац (од пет тактова), ђурђевка, поп-Маринково коло, ретко коло (моравско коло, народно коло) и четворка (чачанка, тасино коло...).
Игре су некада пратиле свирале, гајде, двојнице, а почетком XX века хармоника и виолина, као иструменти већих могућности, обогатили су постојећу музичку пратњу и тако подстакли народне играче ка импровизовању и стварању нових игара. Бројни свирачи, посебно на хармоници, допринели су изузетном развоју иструменталне традиције. Међу њима су некада веома познати Радојка и Тине Живковић, Миодраг Тодоровић – Крњевац, Милија Спасојевић, Будимир Јовановић – Буца,Милован Милутиновић – Бане, Јовица Петковић и бројни други. 
Игре се у централној Србији играју углавном у полукругу, у којем је истакнута улога коловође (првог играча) и кеца (последњег играча). Играчи се држе за руке или, у споријим играма типа шетње, под руку. Игра се у десну страну.