Југоисточна Србија граничи се на југу и истоку са државним границама Македоније и Бугарске, на северу са целинама централне и североисточне Србије, а на западу са средишњом и јужном западном Србијом. На простору југоисточне Србије живи велики број староседелачког становништва (старовремаца или чутуклија), потомка досељеника косовско-метохијске и моравско-вардарске струје, а најмање Динараца. Близина Бугарске и Македоније и бурна историјска збивања оставила су траг и у традиционалним играма. Шопска област која се протеже од Пирота дo Софије у западној Бугарској и североистока Македоније представља јединствену целину у свим областима стваралаштва, па и у народној музици и игри. Осим тога, утицај других култура и традиција прати се далеко у прошлост. Старији утицај Леванта из Грчке доспео је преко Византије у Немањића Србију и у Призрену и у околини утицао на стварање достојанственог градског играчког репертоара, а потом се пренео и у сеоску средину. Други, млађи утицај доспео је у Врањско Поморавље са Османлијама и оставио трга највише у стилу играња.
Етнокореолошка истраживања показују да је област југоисточне Србије најразноврснија и најзанимљивија целина у Србији. Овде постоји велики број основних играчких образаца (типова), разноврсна музичка пратња (од вокалне, вокално-иструменталне до инструменталне), бројни инструменти, све познате формације игре на нашем простору (од соло играња до круга), разноликост стила играња, велики број обредних игара везаних за годишњи циклус обичаја (коледари, сировари, лазарице, краљице) и животни циклус (свадба).
Од игара забавног репертоара, извођене уз инструменталну пратњу, игра чачак представља доминантну игру југоисточне Србије. О бројним играчким и музичким варијантама ове игре говоре и називи: бањски чачак, сврљишки чачак, нишки чачак, стара босара, пиперана, пиротски чачак, шиловачки чачак, пчињски чачак... Поред ових игара заступљене су следеће:једностранка, осампутка, (осмача, чича Дришља), четворка, селско оро (староселско, новоселско), самачки (по саме, лиле, лилка, катанка), тројанац, руменка и поломка (у северном делу ове целине), власинка, бугарка (бугарчица, пешачки) и шесторка (у јужном делу целине).
Осим песме, игру је пратила свирка дудука, гајки, камена, гајди и тупана, зурли и тапана, оркестра трубача и хармонике.
Начин играња југоисточне Србије препознатљив је по израженој вертикали, тј. треперењу тела, што је последица повијених и еластичних колена, која се испружају само на трен. Тело је исправљено и непрестано ситно трепери. Стиче се утисак да се стопала не одвајају од тла. Игра се пуним стопалима, снажно и оштро. У севернијем делу целине (Бања, Тимок) специфичан начин играња назива се подвожење – једна нога граби простор, а друга је потискује што се одвија истовремено уз потресање целог тела по вертикали. У Шоплуку игра се посебно веома снажно, а играчи пре него што се спусте на тле исправе колена и удахну пуним плућима. У току играња прелазе мало простора. Становници Лесковачке Мораве и Власине су брзоноги, слободних покрета, али опет веома снажно изведених. И у Врањском Поморављу игра се веома чврсто, али лаганије и смиреније. Косовци играју уздржано, достојанствено, без претераних и наглашених покрета.
Посебност у игри и музици југоисточне Србије, која се у другим целинама Србије ретко среће, је непоклапање дужине играчке и музичке фазе (нпр. у игри чачак, власинка...). Сестре Јанковић су ову појаву назвале правилно у неправилноме или асиметрија и посветиле су овом проблему посебан рад. Осим тога, динамичност у играма југоисточне Србије доприноси разноврстан ритам–2/4 и ¾ преко 5/8, 7/8 и њихових комбинација.