Западна Србија припада динарској зони, што значи да обухвата простор између река Сава, Дрине, државних граница према Црној Гори, Албанији и Македонији, а од осталих етнокореолошких целина Србије дели је линија која полази од ушћа Колубаре у Саву, даље иде долином Колубаре, прелази преко Рудника и Западне Мораве, пење се на копаоник и са Копаоника долином Лаба и Ситнице спушта се у Метохију и Косово.
Велики број мањих предеоних целина западне Србије може се груписати у три области: северну средишњу и јужну. Ова подела није урађена само према различитој играчкој пракси, већ и због другачијих историјских услова и различите структуре становништва.
Велики део Србије је ван главних путева. То је условило старије очување старијег играчког наслеђа, пре свега великог броја обредних игара које су биле нераздвојни део свадбеног церемонијала и посмртног ритуала, као и завршетка аграрне године – жетве.
Карактеристика ове целине, као и целине динарске зоне, јесте колање, тј. играње у колу уз пратњу песме, које се изводило у бројним приликама. Развијањем овог јединственог обрасца и већим присуством инструмената, који замењују вокалну пратњу, настају бројне игре забавног карактера:повод, четворак, тројак, с ноге на ногу, свињарац, шестица, босанчица, прекид коло, сец коло, мала башта, девојачко коло, шарено коло и многе друге. Игру су пратиле најчешће свирале (дуге и кратке) и двојнице, гајде (доста давно), мањи састави као што су кланет и бубањ, оркестри виолиниста на северу, оркестри трубача у средишњем делу и зурле и тапан на југу западне Србије. Хармоника се појавила половином ХХ века.
Играње западног дела Србије одликује се снажним играњем, са целом површином стопала на тлу и савијених колена, која се у току играња не исправљају. Обрасци корака су једноставни, варирају се наглашавањем корака, уситњавањем корака у такту, избацивањем слободне ноге, док је преплитање ногу у току играња за ове становнике веома тешко.
Играње се у западној Србији изводи у различитим формацијама: у кругу (затвореном колу), у којем у средини може бити један играч, и у полукругу, који се може спирално увијати или садржати фигуру моста, односно ,,врата кола”, или пар непознатих играча у средини, а може се и ,,разбити” у парове.
У току играња, иако се игра снажно у свим областима, различито се прелази простор, а идући према југу играње постаје све разуђеније, ,,крупније”.
Играчи се у току играња држе за руке пуштене низ тело. Назив за игру је коло (у Метохији је постојао назив оро). Првог играча називају коловођа, а последњег кец.