Део Србије северно од Саве и Дунава – Војводина, представља специфичну етнокореолошку целину у оквиру панонске зоне. Својим положајем Војводина чини својеврсну грницу између Балкана и Европе, што се одразило и на њено играчко наслеђе. Војводину чине три веће области: Срем, Банат и Бачка. Настањена је разнородним живљем: Срби староседеоци, досељеници из Босне,Херцеговине, Црне Горе, Хрватске (досељени у ХХ веку, после I и II светског рата и у последњој деценији ХХ века), велики број етничких заједница: Буњевци, Шокци, Румуни, Мађари, Чеси, Словаци, Роми, Русини, Хрвати, Македонци, Бугари... Етничка шароликост овог дела Србије подстакла је очување традиционалне музике и игре сваке појединачне заједнице, што потврђује чињеницу да се преко музике и игре најбоље исказује етничка припадност.
Обредних игара у Војвођанским селима одавно нема. Почеле су да нестају још у XVIII веку, а данас су видљиви само тргови њиховог постојања. Годишњи и животни циклус био је пропраћен музиком и игром, нарочито свадбени церемонијал, у којем је сваком тренутку придаван значај. У овим приликама неизоставно је било Велико коло (банатско, бачко, сремско) извођено уз гајдаша, потом девојачка игра називана у Срему Кетуша, у Банату Фицко, у Бачкој Мађарац, Младино коло...
Поред обредних игара, постојало је много игара забавног карактера, тј. локалног забавног репертоара. Његова подела може се најбоље представити груписањем према облику – формацији, и то на паровне игре (по двоје) и игре у затвореном колу. Најпознатије игре у затвореном колу су: Велико и Мало коло (банатско, бачко, сремско), Паорско коло, Гајдашко коло, Буњевачко, Старачко... Од половине ХХ века, под утицајем градских игара, коло се почело отварати формирајући тако полукруг. Међу овим играма познате су: Мајсторско коло, Трговачко коло, Панчевачко, Видино коло, Младино коло...
Играње у паровима је у Војводини заступљеније. Парови могу бити различито распоређени по простору: правилно по кружници или линији и слободно по кружном простору. Од распореда по простору зависи и начин повезивања играча: играчи могу бити постављени један поред другог или један наспрам другог, држећи се под руку, за руке испружене испред себе, неповезано или тако да играч обухвати играчицу око појаса, а она њему постави руке на рамена. Најпознатије паровне игре су: Циганчица, Мађарац, Келеруј, Зурка, Кисел воде, Ердељана, Сиротица, Ситне боле, Тодоре, Тандрчак и др. Постоји и неколико игара које се изводе у тројкама (играч са две играчице) и то код Срба у Банату и код Буњеваца у Бачкој.
Наведене игре у колу и у паровима чине окосницу играчког репертоара Срба староседелаца, Буњеваца, Шокаца и Хрвата. Разлике међу играма ових заједница су пре свега у начину играња и музичкој пратњи, док су основни играчки обрасци веома слични. Играчки репертоар Срба досељеника у ХХ веку је сасвим другачији. Код њих су присутне неме игре и претежно игре уз вокално-инструменталну пратњу. Остале етничке заједнице (Румуни, Мађари, Чеси, Словаци...) покушавају, као што је већ речено, да сачувају сопствене традиционалне игре. 
Инструментална пратња играма, веома заступљена у прошлости, изводила се уз пратњу гајди и тамбура, које су касније заменили оркестри тамбураша и виолиниста. Код Мађара се јављају цимбала и удараљке, а код Румуна дувачки оркестри у којем доминира тарагот. Хармоника је у Војводину доспела рано, у неким крајевима још у XIX веку, а као пратња игри коришћена је и кроз цео ХХ век.
Стил играња је у Војводини веома различит од осталих крајева Србије. Код свих житеља (осим Динараца) доминантну улогу имају мушкарци играчи. У току играња они импровизују, варирају основни, углавном једноставни играчки образац. Вештина у томе огледа се у непрестаном покретању ногу од колена наниже, што носи различите локалне називе: федерирање (у Банату), дуплири (у Срему), кврцање и искврцавање (Буњевци у Бачкој). Жене играју мирније и углавном ситно, вешто пратећи и прилагођавајући се партнерима. Осим тога, играчки образац варира се уситњавањем корака, застојима, ударима рукама и коришћењем разних реквизита при игрању (Мађари у Бачкој) итд.
Војводина као спона између Балкана и Европе у музичком и играчком медијуму, препознаје се у следећим особеностима: у великом броју паровних игара, у многим играма са називом коло које подсећају на свите познате у Европи у XVI и XVII веку (игре садрже више делова, започињу лагано и све се више усложњавају), у рано уведеној хармоници и оркестарској пратњи играма. Приближавање Војводине западноевропском музичком и играчком идиому започео је Исидор Бајић, компонујући по угледу на пољску музику, музику и игру Српкињица. Ова игра имала је дванаест различитих фигура, а до данас је сачувана само једна – сеоска игра типа Сремице, од четири симетрична такта. Остале фигуре су заборављене.