Сазнања о својствима традиционалне одеће засновани су на проучавањима материјала из 19. и прве половине 20. века. Претходни периоди, у погледу одевања сеоског становништва у Србији, што је случај са већином земаља југоисточне Европе, односно на Балканском полуострву, мање су познати због недовољно очуваних материјалних доказа и других врста података. Међутим, фрагментарна грађа из понеких ранијих векова (археолошки налази, писани и ликовни извори) и познати токови историјских, друштвених и културних збивања, донекле омогућују осветљавање порекла понеких одевних елемената актуелних у 19. и 20. веку, а ретко и реконструкцију појединих целина из прошлих епоха.
У сагледавању развоја етничке одеће иу тумачењу и стицању свеобухватних сазнања о одликама одевних садржаја у 19. и првој половини 20. века, незаобилазна су - уз темељну старословенске, односно старосрпски традицију - уважавања палеобалканског, затим византијског и српског средњовековног слоја, турско-оријенталног наноса и струјања из европских земаља, која припадају релативно новијем времену. Са мањим или већим уделом сви ти културни утицаји, чије је утемељење и ширење било повезано са историским збивањима - која су у неким периодима изазивала веће или мање миграције становништва - уграђивали су се иу одећу. Стога се у њој, осим обележја времена у коме је стварана и ношена, налазе и трагови из прошлих времена.
На формирање одевних особина, поред културно-историјских чинилаца кроз време и простор, знатно су утицали природа тла и климатски услови који су пружали одређене погодности за развој једног или више начина привређивања, чији су производи чинили основ живота и свих пратећих елемената.Култура планинаца и махом сточара, затим култура Равничаре и земљорадника, ау областима брдско-равничарског поднебља прожимање сточарске и ратарске културе, условили су стварању специфичних одевних облика. Све то су на самосвојан начин транспоновале генерације анонимних стваралаца, исказујући креативност, знање и искуство у обликовању одевних образаца примерених условима живота и средине. Према устаљеној подели рада у породичним заједницама, осим појединих одевних облика и накита који су били производ занатлија, одећу су готово у потпуности рукотвориле жене за своје укућане. Њихов посао обухватао је радове око гајења и обраде текстилних сировина, бојење, ткање платнених и вунених тканина, плетење, кројење, шивење, украшавање везом, чипком и другим аплицираним украсима. Искуство, традиција и умеће преносило се са старијих на млађе, с колена на колено.
Анализа разноврсне одеће показује одређене посебности у спајању функционалних, ликовних и естетских особина на ширим просторима. Исти или сличан начин привређивања, условљен географском средином, затим исти или сличан историјски, друштвени и културни развој, утицали су на стварање сродних одевних садржаја у оквиру већих културно-географских зона, као што су: централнобалканска, динарска и панонска. У свакој зони с обзиром на материјал за израду и украшавање одеће који је средина пружала, затим на кројне облике, начин укарашавања, као и на одевну традицију и културне слојеве, јављају се многе варијанте које, с једне стране, садрже основне одевне одлике типа коме припадају а, с друге стране, показују веће или мање подручне и локалне разлике, како код већинског српског становништва, тако и код мањинских етничких заједница. Важно је истаћи да распрострањење основних типова одеће није строго ограничено, него да између њих постоје прелазни појасеви у којима се одлике додирних зона међусобно прожимају. Исто тако, културно-географске зоне простиру се, осим у Србији, иу суседним земљама балканског, панонског, динарског и медитеранског простора у којима Србе, који живе у заједници са другим народима, такође одликује одећа поменутих типолошких група.

                                         Централнобалканска зона
Етничка одећа централнобалканске зоне у Србији распростире се у њеним источним и јужним крајевима иу областима Косова, Метохије и Рашке. На тој пространој територији смењују се низијски, брдровити и планински предели, а одећа представља спој земљорадничких и сточарских одевних елемената, с очуваним траговима старословенске, старобалкански, српске средњовековне културе византијског наноса и труском-оријенталне културе. Карактерише је издужена визуелна форма одевних целина, ботатство суптилних и раскошних украса савршене израде и фино слагање боја. У свим крајевима, поред заједничких садржајних и ликовних својстава, одећа показује доста регионалних и локалних разлика, које се у неким елементима исказују и према етничкој припадности.
Као заједничка карактеристична одевни обележја јављају се, све до првих деценија 20. века, готово исте врсте материјала домаће израде - превасходно конопљано, ланено и памучно платно, сукно (вунена ваљана тканина) беле и тамно браон боје, вунене и памучне тканине, често са утканим пругама и ситно сложеним геометријским орнаментима, као и непрерађена и прерађена кожа. Коришћене су и неке тканине фабричке израде као и производи источњачких својстава.
У српском одевном корпусу платнени и разноврсни вунени и сукнени хаљеци, и поред велике разнообразности визуелног изгледа већином садрже исте или сличне кројне одлике. У свим срединама у женској, као иу мушкој одећи, платнена кошуља у облику равно кројене тунике са рукавима, основни је доњи и горњи хаљетак. Готово свуда женска дугачка кошуља је исте ширине, са једним до два клинаста проширења по странама, изузев на Косову, Метохији иу области Рашке (центри српске средњовековне државности), где се кошуља развила у широку звонасте хаљине са десет и више клинова. У том развијеном облику, са изразито богатим везеним декором који се сусреће и у другим крајевима и на другим предметима, као иу слагању орнамената, видљиви су одблесци средњовековног текстила српских валстелинских одора.
Вез савршене израде, са истанчаним смислом за повезивање разних облика геометријског, као и стилизованог биљног орнамента, смештен је на видљивим деловима кошуље - рукавима, грудима са оковратником и по ивици кошуље.Навезени мотиви најчешће су слободни, али их има и са испуњеном позадином. За вез се користила вунена пређа, врло често црвене боје у више нијанси. У неким срединама, црвена боја је самостално заступљена, у другим областима укомпонована са другим бојама, или са сребно и златним нитима, уз додавање перлица, шљокица и кићанке. Насупрот овом претежно црвеном и срмен украсу који обилно прекрива груди и рукаве кошуље, регионално распрострањеном махом у јужним областима, полихромни вез светлих и тамних тонова, дискретније примене, красио је кошуље у осталим пределима.
Други одевни карактеристика која заначајно типолошки дефинише женску одећу централнобалканске зоне је сукња, обликована од две попречно састављене поле, набрана и отворена целом дужином. Подједнако су је носиле девојке, невесте и удате жене. Јавља се у две основне варијанте.Бојце, запрега (кратка женска сукња, отворена целом дужином), која покрива само бокове или допире до колена, орнаментаисана везом или претежно утканим разнобојним шарама заступљена је у областима Косова, Метохије и Рашке.Друга, фута, вутара (знатно дужа сукња), која сеже скоро до руба женске кошуље, отворена целом дужином, пругасте орнаментике, била је распрострањена у већини других крајева централнобалканске зоне. Истовремено, особен изглед целокупној одећи у југоисточној Србији, давао је Сукман, литак, мановил (непросечена хаљина без рукава), израђена од вунене тканине црне боје иу летњој варијанти од конопљаног платна са богатим везеним декором. Овој непросеченој хаљини, познатој и код других словенских народа, приписује се старословенско порекло.
Неизоставни делови одеће су ткани појас и вунена прегача, геометријске орнаментике изведене у самом ткању, ређе везење. Опасивали се само с предње стране, осим у неким срединама у североисточној Србији, где су Влахиње носиле и задњу прегачу, по старовременској традицији, поткићену вуненим дугачким ресама. Двопрегачно опасивања поврх кошуље јавља се иу албанској женској одећи, у чијем општем визуелном изгледу преовлађују уткана геометријска орнаментика и колорит тамнијих тонова.
Од горњих делова одеће који су ношени лети, а поједини само зими, велико распрострањење имали су кратак јелек (прслук), дужи зубун (женска горња хаљина без рукава, отворена спреда), дугачка сукнена хаљина са рукавима и гуњ (женски и мушки хаљетак дугих рукава, врста капута од сукна) беле или смеђе боје, дужине до појаса, сви опточени гајтанима.
Међу наведеним врстама гроњих делова одеће, од којих је сваки у локалним срединама садржао извесне ликовне и украсне посебности, најлепше обликован био је зубун, израђен од белог сукна, дуг до колена, отворен спреда. Уз геометријске орнаменте обилно су заступљени стилизовани цветни мотиви изведени везом, апликацијама бојене тканине, понегде са додатком кићанке и реса. И зубуни са богатим везеним декором цветних мотива од црвене вунене пређе код којих је укомпоновано дрво живота, као иу другим локалитетима зубуни са сродним цветним облицима од црне и тамносмеђе вунице са кружним нашивцима црвене тканине, или зубуни са рељефним везом суптилно сложених геометријских шара изведених у разним нијансама црвене боје, као и зубуни са дискретним полихромним апликацијама веза и тканине - показују високе домете уметничког занатске заснованог на традицији средњовековних вредности.
Једна од упечатљивих одлика централнобалканског простора јесте оглавље, превасходно трвељи (две плетенице исплетене од вуне) које удате жене уплићу са косом и савијају поред ушију. У неким областима и прородна коса чешљала се на сличан начин. На тако очешљана косу полагани су пешкири и капе са краћим или дужим превесла низ леђа. Девојке са косом очешљана у једну, две или више плетеница, носиле су малу црвену капу или мараму. Код невеста се јављају посебни облици, богато искићени цвећем, низовима перлица, сребрног новца и другим привесцима, који су, осим украсне улоге имали и значење апотропеја. Поред накита за кићење косе и покривала за главу (наушнице, укошњаци, почелице, дијадеме) иу празничној одећи разних врста огрлица, нагрудњака, наруквица, прстења, велико распрострањење имале су пафте (украсне веће или мање копче за женски појас), сребрне или позлаћене .
За разлику од женске одеће која се исказује великом разноликошћу облика и украса, мушка сеоска одећа централнобалканске зоне уједначенијих је одлика. Осим платнене кошуље и гаћа ношених лети у равнијим пределима, типичну одећу сачињавали су хаљеци, зими ношени у више слојева, који су током 19. века били од ваљаног сукна беле боје. То ће се у неким крајевима источне Србије као и код Срба и Албанаца на Косову и Метохији задржати и до почетка 20. века, што није био случај у већини осталих крајева, где је у другој половини 19. века све више кроишћено сукно смеђе и црне боје.
Осим кошуље, сличних кројних и украсних обележја као на женским кошуљама, најшире распрострањење имали су сукнени џамадан (прслук без рукава, са преклопљеним предњица) и прслуци различите дужине, спреда отворени, а од зимских хаљетака гуњ са рукавима, такође различите дужине и са различитим називима од једне до друге средине.
Уз ткани вунени појас претежно пругасте орнаментике, неизоставни део сукнене одеће, украшене апликацијама црних вунених гајтана, биле су чакшире (врста мушких панталона) кројене са плитким туром и ужим ногавицама. У науци се сматра да овај облик сукнених панталона, као и гајтански украси, имају старобалкански порекло. Извесну примену имали су и предмети оријенталног порекла: чакшире са наборима и дубљим туром, траболос (шарени свилени мушки појас), силав (мушки кожни појас са преградама).
На одећи за свечане прилике, израђеној од домаћег сукна, или од смеђег Сајак (сукно фабричке израде) и тамномодре чохе фабричке израде, најчешћи накит био је ћустек (мушки накит нанизан од перлица или занатски обликован од сребра).
За покривање главе служили су вунена црна капа, шубара од јагњећег крзна, Ћулав, ћулах (плитка бела мушка сукнена капа) иу понеким срединама фес (црвена мушка капа). Било је уобичајено обавијање око капе и главе памучног пешкира, а по зими тканог вуненог шала. Од краја 19. века Срби користе шајкачу (штофане војничка капа), која се, као и кече (мушка бела сукнена капа) код Албанаца, у значењу етничког идентитета, одржава у употреби иу савременом животу на почетку 21. века.
И мушку и женску обућу карактеришу вунене плетене чарапе богато орнаментисане и плитки опанци кућне и занатске израде.
Готово у свим срединама значајну примену имале су сукнене кабанице са рукавима и широки полукружни огртачи са капуљачом, ношени преко свег одела.

                                                        Динарска зона
Културно-географска динарска зона захвата неколико области у југозападној Србији. У складу са природним планинским условима, сточарство, односно овчарство, било је основна грана привређивања, коме је био прилагођен читав начин живљења. Традиционална одећа била је израђена махом од вуне. После ткања вунена домаћа тканина ношена је у специјалне ступе којих је било много на мањим планинским рекама. Та дорађена тканина, тј сукно било је природно беле и смеђе боје, а бојено је иу црвену боју. У слагању разних делова одеће од сукна, вунених тканина и плетивне грађе у одевне целине уочава се строгост форме. Орнаменти су геометријског и флоралног облика, а примена три основен боје, беле, мрке и тамноцрвене, даје женској одећи са више варијантних целина и мушкој одећи уједначенијег изгледа, посебан печат.
Основу женске и мушке одеће представља кошуља од конопљаног, ланеног платна, а од краја 19. века и памучног платна домаће израде. Кројена исцели, из једног комада платна пресложеног у пределу рамена, кошуља има клинаста проширења и равне широке рукаве. Женска дугачка кошуља на себи има обилан везени украс од танко упредене вуне, понекад и од памука. На мушким кошуљама, које су краће од женских, украс је дискретнији, а осим црвено-црног веза, јављају се бели шупљикав расплети од ланеног или од памучног конца.
Уз обавезни ткани појас и девојке и жене по кошуљи опасују прегачу која је узана, издуженог правоугаоног облика, у чијем се украсу, осим пруга, на неким примерцима налазе хоризонтални низови биљних мотива. Ова три одевни предмети, уз додавање кратког прслука од сукна, чохе или од сомота, са дискретним гајтански и срмен везом, били су основни делови летње гардеробе.
Одећу употпуњавају дугачки прслук зубун од белог или од тамноцрвеног сукна, а по зими гуњ од мрког сукна и целовито кројена бела дугачка хаљина са рукавима. По начину украшавања богате ликовне изражајности издваја се бели зубун. Црни вунени рељефни вез у виду пужасте густо савијених завоја и спирала, стилски сродан орнаментима на средњовековним стећцима, потпуно прекрива горњи део леђа.По скутима, за разлику од геометријских шара на леђима, орнаменти су стилизовани цветови, изведени црном вуном или срмом. Познато је да се ни једна девојка у прошлости није могла удати док није навеза себи зубун као доказ да је савладала вештину ручног рада.
Изразити везени украс од тамноцрвене и црне вуне јавља се и на младиној капи са дугачким превесла низ леђа. Девојке, са сплетеним косом у две плетенице које обавијају у венац око главе, носе плитку црвену капу, а удате жене преко капе повезују мараму. Од накита кујунџијске израде, већу примену имали су цветолика игла за капу, огрлице и пафте - копче за појас.
Мушкој одећи, осим платнене кошуље и гаћа, као и горњих сукнених хаљетака, црне или тамносмеђе боје, нарочито обележје дају пеленгири (врста мушких ширих гаћа од вунене неуваљане тканине) беле или мрке боје. Без украса су, за разлику од Гуњић (краћи прслук) спреда отвореног и џамадан са преклопљеним полама који, као и гуњ са рукавима, имају гајтански украсе и оптоку. Ову одећу бело - мрког контраста допуњују ранозбојни вунени појас, црвена плитка капа, око које се у маниру оријенталне чалме зими обавија црвени вунени шал, затим у свечаним приликама јелек са такама (сребрна дугмад и плочице пришивени у низовима на предњим странама мушког прслука, као украс), кожни појас силав и, поврх свега, по хладноћи црвена сукнена кабаница са капуљачом.
Од краја 19. века у старијем одевном слоју наступиле су промене под утицајем градских средина и војничког начина одевања. Тканине фабричке израде све више замењују домаће сукно, у женској одећи усваја се дугачка сукња савремених модних обележја, ау мушком одевању капа шајкача и панталоне војничког кроја, који ће постати изразито обележје мушке етничке одеће током прве половине 20. века на ширем простору Србије.

                                                       Панонска зона
Етничка одећа културно-географске панонске зоне распростире се у Севеном делу Србије. У јужном граничном појасу са више области, међу којима централно место заузимају Шумадија и Колубара, одећа се прожима са централнобалканским и динарским садржајем, а присутни су утицаји српске грађанске одеће 19. века и војничке уиниформе. У осталом панонском поднебљу - у Војводини, одећа је била изложена средњоевропским утицајима и стиловима, посбно бароку и од краја 19. века грађанској моди европског оквира. Од значаја су старословенски елементи, који су се на јужнословенском тлу најбоље очували у панонским пределима.
На претежно низијском простору, са сложеним културним прожимањима, плодност тла, с обиљем житарица и других плодова, давала је економску сигурност становништу, што се одражавало на све области живота и што је у одевању допринело бујној разноврсности и разиграности облика, украса и боја. Богато набрана платнена одећа, која се носила лети и зими, делује лако и живо. Сукнени и крзнени одевни предмети пространих су кројних одлика - примерени равничарском начину рада. Чести су вегетабилни мотиви као и геометријски облици у разнобојном, белом и златном изразу тканих и везених предмета, претежно светлих боја.
За израду платнене одеће користило се више врста платна, међу којима су се по ванредном умећу ткања, истицали памучно платно ваздушне прозрачности и полусвилено или памучно танко платно са уздужним пругама. Осим платна домаћег ткања, белог, тамносмеђег и црног сукна, овчије коже са руном, вунене и памучне грађе, златног и сребрног конца за ткање и украшавање, од друге половине 19. века користе се и тканине мануфактурне производње са којима придолазе и кројни облици градске европске моде.
Женску одећу, која се јавља у више варијаната, у старијем одевном слоју у 19. веку, обележава дугачка набрана кошуља, састављена из равних пола платна, са пространим рукавима који полазе од вратног изреза. Везени биљни мотиви са укомпонованом чипком распоређени су дуж рукава, састава пола и по дну кошуље. У јужном пограничном појасу, поврх кошуље опасане појасом који украшавају сребно или позлаћене пафте, девојке носе само предњу прегачу, а удате жене опасују и задњу прегачу. Предње кецеље караткерише сабијено ткање и геометијско орнаменти распоређени по целој површини, за разлику од прозрачних и готово једнобојних задњих кецеља са дискрентом утканицом или везом.
Осим кратког јелека кројеног у струк од сукна, чохе или од сомота са гајтански и златним везом цветних мотива и зубуна са нашивцима чохе у боји, значајну примену имали су, нарочито зими, сукнени и Цохан одевни облици различите дужине и са дугачким рукавима, сродни хаљецима сличне намене у централнобалканским и динарским срединама. Насупрот дубоко укорењеним традицијским одевним облицима иу женском иу мушком топлом одевном слоју, од друге половине 19. века, по узору на женску градску моду, улази у употребу дугачка сукња, визуелно прилагођена одевној варијанти сваке области. Посебно се истиче звонолика обликована шумадијска сукња са вертикално и хоризонтално укомпонованим пругама у полихромији финих тонова, која је - слично као усвојени предлошци србијанске војничке униформе у мушкој одећи - постала не само обележје новијег одевног слоја у првој половини 20. века, већ и синоним и репрезент српске етничке одеће у ширем културном и националном смислу.
Етничка одећа у равничарским пределима у Војводини, за разлику од композитног одевног садржаја у јужном прелазном појасу, припада култури изразитих панонских одлика.
У женској одећи, у чијем је ранијем одевном слоју доминирала дугачка набрана кошуља, већ од почетка 19. века, под утицајем европске одеће, јавља се дводелна платнена одећа - кратка кошуља и сукња који се кроје од више пола платна.Кратка кошуља, са повременим модним трансформацијама у кројни детаљима, за свечане прилике шила се од памучног прозрачног платна и украшавала, нарочито рукави богате ширине, белим или златним утканим и извезеним орнаментима, често и са чипкастим умецима. Доњи део платнене одеће је сукња, велике ширине, са светлим везом и белим чипканим декором - ношена у више слојева. Платнену одевну силуету израженог струка употпуњује вунена прегача геометријске орнаментике, или кецеља од сомота, атласа, свиле, често са рељефним златовезом (цвеће, лозице) какав се јавља и на прслуку. Уз златни или сребрни вез прикладно су деловале огрлице, нанизане од златног или сребрног новца, стаклених зрна и перли.
За покривање главе са сплетеним косом у плетенице обавијене у венац око главе или позади у пунђу, најшире распрострањење имале су: старословенског порекла Конђа (подложак са пешкиром), мараме преобликоване у капе чија се калота полагала на пунђу, а доњи крај падао низ врат и леђа, са истакнутим златовезеним украсом, који се у најраскошнијем цветном узорку барокног израза налази на златари (женска капа прекривена златовезом) са два дугачка Превеса низ леђа. У свакодневним приликама носила се марама, а код невеста раскошно обликовани цветни венци, капе и круне.
Мушку платнену одећу сачињавају кошуља и гаће, с панонским начином облачења - кошуља се увек носила преко гаћа, у већини средина са опасаним тканим појасом. И кошуља, и гаће велике су ширине, постигнуте слагањем више пола платна. Као и на женским кошуљама, украшавање је било изразито. Међу биљним орнаментима на мушким кошуљама истицао се, као симбол плодности, мотив зрелог житног класја. Летњу одећу употпуњавао је прслук од чохе, свиле, броката, често са сребрним овалним дугмадима.
У зимском периоду, осим белог сукненог гуња и чакшира, ношених у пару, црног великог гуња, честе су биле беле кабанице са четвртастим оковратником који се могао сложити у капуљачу. Неке су имале зашивене кратке рукаве који су служили као врста џепова за држање разних ситних предмета, потребних на путу или у чобанским раду.
Типичну мушку и женску одећу панонског поднебља представљају крзнени кожуси од јагњеће и овчије коже. И код сукнених и код крзнених предмета украшавање је било разноврсно и живописно. Разгранати биљни мотиви рађени су разнобојним вуненим везом са апликацијама комадића чохе по сукну, осносно кожних цветних исечака по кожи.
За покривање главе карактеристични су купаста црна шубара од јагњећег крзна, шешир од црне пустина, у летњем периоду од сламе иу јужном пограничном појасу широко распорстрањена војничка капа шајкача. У обући старијег слоја коришћени су комади вунених тканина за увијање ногу, затим вунене и памучне чарапе, широки опанци, изванредне израде опанци са ситним преплета, чизме, ципеле и за рад око куће дрвене кломпе.
Значајно је истаћи да сукнене одећу - која, заједно са хаљецма од фабричких тканина у пограничном јужном појасу задржава задуго традиционална обележја - већ од краја 19. века у Војводини потискује штофане одело, обликовано по угледу на градско европско одело, уз неретко примену везеног украса.Слично је било иу женској одећи где се штофане, памучне и свилене дводелне хаљине (прслук или блуза са дугачком сукњом) носе у комбинацији са кратком кошуљом и златним капама традиционалних обележја. И етничке одеће мањинских националних заједница - исто као и одећа већинског српског становништва - садрже основне панонске одлике, с тим што се у њиховој садржајној и визуелној свеукупности испољавају и одевне специфичности одеће матичних суседних и ближих земаља.
Све разноврсне етничке одеће у Србији, које су се развијале у различитим, унеколико и сличним условима културно-географских зона, са дуговременским ослањањем на наслеђе и традиционалне вредности са уважавањем условности времена у коме су стваране и ношене, у ходу развоја друштва у целини, претпеће процес постепеног нестајања из свакодневног живота. Тај процес промена, проузрокован развојем нових економских и социјалних услова, ширењем саобраћајних и трговинских веза, ближим односима између градских и сеоских средина, наступио је већ од краја 19. века, све више после Првог и нарочито Другог светског рата, откада традиционални стил одевања уступа место градској европској моди. На тај начин је етничка одећа већ у другој половини 20.века постала културноисторијски вредност, с тим што се повремено користи у одређеним свечаним приликама.