КНЕЗ АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ
Кнез
Александар Карађорђевић (Топола, 11. октобар 1806 — Темишвар, 3. мај
1885) је био владајући кнез Србије од 1842. до 1858. године.
Најмлађи син Карађорђа и Јелене, Александар, рођен је у Тополи 11. октобра
1806. (по новом календару). Школовао се у Хотину у Бесарабији (Русија), под
покровитељством руског цара. Оженио се 1830. године Персидом, ћерком војводе
Јеврема Ненадовића и Јованке Миловановић. Имали су деветоро деце: ћерке
Полексију, Клеопатру, Јелену и Јелисавету, и синове Алексија, Светозара,
Андреја (сва тројица умрли као деца), Петра и Арсена.
Крајем 1839. после султанског фермана о потврди кнежевског достојанства
Кнеза Михаила Обреновића, породица Карађорђевић вратила се у Србију.
Александар
је ступио у службу при Главном штабу српске војске, а потом је унапређен у
чин поручника и постављен за ађутанта кнеза Михаила.
После политичких сукоба изазваних непоштовањем такозваног „Турског устава“
из 1838. и абдикације Милоша, а затим и Михаила Обреновића, на народној
скупштини одржаној на Врачару, 14. септембра 1842,
Александар Карађорђевић
изабран је за кнеза Србије. Након признавања кнежевске титуле од стране
Русије и Турске, Кнез Александар се окренуо реформама и увођењу нових
установа, како би се убрзао развој српске државе. Донет је кодекс грађанског
права, уведена стајаћа војска, основана тополивница у Крагујевцу (1853. г),
унапређене су постојеће и основане нове школе, Народна библиотека и Народни
музеј.
У Мађарској револуцији 1848. у Војводини, учествују и чете добровољаца из
Србије под командом Стевана Книћанина, које је као помоћ Србима у њиховој
борби за аутономију послао
Кнез Александар Карађорђевић.
Као наставак национално-политичког покрета из 1848, развила се
панславистичка идеја о Југословенској Краљевини, која је уз „Начертаније“
Илије Гарашанина, четири године раније написан српски политички програм,
утицала да основ српске спољне политике постане свест о мисији ослобађања
свих јужнословенских народа од аустријске и турске власти.
У унутрашњој политици,
Кнез Александар долази у
сукоб са члановима Совјета, што кулминира сазивањем Светоандрејске народне
скупштине у децембру 1858, која је изнудила његову абдикацију.
После силаска са кнежевског трона,
Кнез Александар се повукао на
своје имање у близини Темишвара (Румунија). Његов миран живот пореметила је
оптужба да је за заверенике у атентату на Кнеза Михаила обезбедио новац и
оружје. Осуда за дело које није учинио дубоко га је повредила. Династичке
борбе су се још више распламсале, и Кнез Александар тек тада узима активно
учешће у њима. У својим изјавама гнушао се помисли на недело које су му
приписивали противници, борећи се свом снагом да на српски престо поново
дође један Карађорђевић.
Кнез Александар Карађорђевић умро је у Темишвару, 3. маја 1885. године (по
новом календару). Сахрањен је у Бечу, а његови посмртни остаци пренети су
1912. у задужбину Краља Петра I на Опленцу.
