КРАЉ ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ
Краљ Петар I Карађорђевић (такође познат и као краљ Петар Ослободилац и Стари краљ) рођен је као пето дете кнеза Александра и кнегиње Персиде (из чувене породице Ненадовићи) из Бранковине на Петровдан, 29. јуна/11. јула 1844. године.
Основну школу и гимназију завршио је у
Београду, а даље школовање је наставио у Швајцарској у заводу Венел-Оливије
у Женеви. По завршеном школовању септембра 1861, Кнежевић Петар се уписује у
париски Колеџ Сен-Барб, а 1862. у чувену војну Академију Сен-Сир коју
завршава 1864. године. У Паризу се бавио фотографијом и сликарством, и
усавршавао своје војничко и политичко образовање. Оно му је отворило видике
идеја политичког либерализма, парламентаризма, демократије и њених
институцијама. Почетком 1868, кнежевић Петар је у Бечу штампао свој превод
књиге енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила О слободитекст, са
својим предговором, који ће касније постати његов политички програм.
После убиства кнеза Михаила у мају 1868, политички
кругови блиски династији Обреновић прикључили су новом српском Уставу и
одредбу којом се породици Карађорђевић забрањује повратак у отаџбину и
одузима сва имовина.
Петар се, 1870, придружио Легији странаца француске војске и са њом
учествовао у бројним
борбама због чега је одликован споменицом рата од 1870.
Године 1875. радио је на организовању и активно учествовао у
босанско-херцеговачком устанку под псеудонимом Петар Мркоњић. Након неуспеле
Тополске буне 1877, водио је живу политичку активност.
У лето 1883. године на Цетињу се оженио кнегињом Љубицом-Зорком, најстаријом
кћерком црногорског књаза Николе. У том браку рођено је петоро деце: кћерке
Јелена и Милена (умрла као дете), и синови Ђорђе (одрекао се права
наследства престола 1909.), Александар и Андрија (умро као дете). После
краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на Цетиње, где
је остала следећих десет година. Због лошег материјалног положаја, кнежевић
Петар продао је кућу у Паризу 1894, и настанио се са породицом у Женеви.
Његови контакти са људима из Србије никада нису престајали, пре свега са
Николом Пашићем, прваком Радикалне странке.
Током 1897, кнежевић Петар одлази у Русију, и бива примљен код цара Николе
II. Три године касније покушао је да се споразуме са краљем Александром
Обреновићем о признавању кнежевске титуле и повраћају одузете имовине, али
без успеха. Кнежевић Петар је још више појачао своју политичку активност за
повратак у Србију. Године 1901. настојао је да ступи у ближе односе са
Аустроугарском, нудећи јој свој политички програм.
У ноћи између 28. и 29. маја 1903.
официри завереници убили су краља Александра и краљицу Драгу. Војска је
извела државни удар, и прогласила кнежевића
Петра Карађорђевића за краља
Србије, што је својим избором потврдила Народна Скупштина 2. јун/15. јуна.
После 45 година Карађорђево потомство поново долази на чело српске државе,
чиме почиње нови период у њеном развоју. Крунисан је 21. септембра
1904.
године.
Од самог почетка своје владавине, краљ
Петар I суочио се са озбиљним
препрекама. Земља је била растрзана унуташњом политичком борбом, а
Аустроугарска, испрва наклоњена новом српском краљу, постала је убрзо
отворени непријатељ Србије, нарочито после кризе изазване анексијом Босне и
Херцеговине 1908.
Први балкански рат против Турске 1912, и Други — против Бугарске 1913. —
окончани су тријумфом српске војске под врховном командом краља Петра I, и
ослобађањем Рашке области, Косова, Метохије и Македоније, и њиховим
припајањем Србији.
Услед сталних и тешких напора у Балканским ратовима, здравствено стање краља
Петра I се погоршало, и он је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на
престолонаследника Александра. Месец дана касније, Аустроугарска је објавила
рат Србији, чиме је започео Први светски рат. После величанствених победа на
Церу и Колубари 1914, након уласка Немачке и Бугарске у рат 1915, српска
војска била је принуђена на повлачење и напуштање земље. Албанска голгота
оставила је великог трага на здравље остарелог краља. Он је ипак доживео да
дочека коначну победу и ослобођење Србије, и стварање нове државе настале
уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца.
Умро је 16. августа 1921. у Београду, а сахрањен је у својој задужбини на
Опленцу. Због својих заслуга у Балканским ратовима и у Првом светском рату у
српском народу остао је запамћен као краљ Петар I Ослободилац.
