|
|
|
 Неписано правило историје јесте да после дуге владавине једног владара долази кратка владавина његовог наследника.
Урошев син Драгутин јесте имао снаге да победи оца и скине га са власти, али није имао снаге да на тој власти он сам дуго остане.
Пораз новог српског краља од византијске војске 1281. био је пресудан за Драгутина. Његовом млађем брату, ратнички расположеном, није било тешко да савлада Драгутина и попне се на српски престо. Бивши краљ се повукао у области око Рудника, Мачву и Срем. Ту је владао све до своје смрти 1316. године.
Старији писци историје имали су ту ретку одлику да изричу исправне судове. Немогуће је пронаћи бољу оцену краља Милутина од оне коју је записао Станоје Станојевић у освит двадесетог века:
"Милутин није био владалац великих способности, али је био пун воље и амбиције да оснажи своју државу. Он је на том послу радио вољно и истрајно, он је имао смелости да постави нове, велике циљеве рашкој држави и да државну политику поведе путем који ће довести српски народ до снаге која му је дала доминантан положај на Балканском полуострву."
Оно прво правило има и свој други део. После кратке владавине једног монарха долази дуга владавина следећег. Тачно је то био случај краља Милутина.
Милутин је наставио политику својих претходника и спремао се за напад на Византију. За разлику од њих он је тај напад и остварио.
Неколико пута је ратовао са Цариградом да би најзад у другој половини осме деценије тринаестог века освојио Пореч и околне крајеве. Још једанпут је Милутин кренуо на Византију пред сам крај столећа. Победа је била убедлјива, а српски краљ је добио све оне територије које је раније освајао и византијску принцезу Симониду за жену. Све се то догодило 1299. године.
И Милутин је имао муке са својим наследницима. Своме сину Стефану дао је на управу зетску област. Незадовољни краљевић нападне оца, буде поражен, ослепљен и протеран у Цариград.
 Разлози синовљевог незадовољства били су истоветни разлозима неслоге у ранијим генерацијама - питање краљевског наслеђа. Али, овог пута било је и начелних неслагања. Милутинов помирљив став према Византији, под утицајем краљице Симониде, навео је Стефана на оружани отпор оцу.
Резултати Милутинове владавине у Србији били су јасно видлјиви. Када је примио државну власт, границе српске државе биле су код Липљана. У тренутку његове смрти (1321) границе су биле помакнуте далеко и на север и на југ. Били су то прави основи за успон средњовековне Србије у четрнаестом веку.
|
