Краљевић Душан

Још као «млади краљ» успешно се супроставио четама босанског бана Стефана II Котроманића у Захумљу (1329.). Командовао је једним делом војске у бици код Велбужда (1330.), у којој се Србија изборила за прво место на Балкану. Односи између старог и младог краља су се погоршали јануара 1331. године. Душанова властела је извршила неку врсту династичког преврата. Стефан Дечански је свргнут с престола и затворен у граду Звечану, где је и преминуо. Стефан Душан се крунисао за краља свих српских и поморских земаља 21. септембра 1331. У том тренутку није имао више од 22 године. Суседи су одмах почели да угрожавају српске границе.

Први успеси краља Стефана Душана

1332. године дошло је до побуне у Зети под вођством војводе Богоја. Буна је убрзо угушена. Са новим бугарским царем Иваном Александром су успостављени савезнички односи, па се краљ Душан у пролеће 1332. године оженио Јеленом, сестром бугарског цара. Босански бан Стефан II Котроманић је желео да освоји цело Захумље, укључујући Стон и Пељешац, које су настојали освојити Дубровчани. 1333. године, Стефан Душан је Дубровчанима дао у закуп Стон и Пељешац уз обавезу да на рачун «стонског дохотка» исплаћују 500 перпера. Дубровчани су исту суму плаћали и босанском бану, те су на миру могли користити своје нове поседе. Већ 1332. године Душан је освојио град Струмицу. Захваљујући саветима византијског пребега Сиргијана освојени су: Прилеп, Охрид и Костур. Пред напад на Солун извршен је атентат на Сиргијана, те је Душан одустао од борбе. Склопљени су савезнички односи са царем Андроником III (1334.). Северне границе угрозили су Угари који су стигли до Жиче. Душан је успешно потукао угарску војску и успоставио границу на реци Сави. Једно време је у састав Душанове државе улазио и Београд.

После смрти византијског цара Андроника III, на власт долази његов малолетни син Јован V, место кога је управљало регентство (патријарх, царица-мајка и велики дукс Алексије Апокавк). Са политиком регентства се није сложио велики доместик Јован Кантакузин, који је очекивао да регентство припадне њему, као најближем сараднику Андроника III. У Византији је избио грађански рат. Кантакузин је у сукобу са својим противницима претрпео пораз и повукао се у Србију. Душан и Кантакузин су склопили савез и донели одлуку да свако од њих двојице задржи градове које освоји. Кантакузин је заједно са војском у којој су се налазили војвода Вратко, потомак Немањиног сина Вукана, и Јован Оливер претрпео неуспех приликом освајања града Сера. Душан је освојио целу Албанију, изузев Драча, и градове у северној Грчкој. Односи између Душана и Кантакузина су се погоршали када су аграрни феудалци из Тесалије признали Кантакузина за свог цара (1343.). Кантакузин је нове савезнике нашао у Турцима Селџуцима, који су господарили западним деловима Мале Азије. Неславна заслуга за довођење Турака у Европу припада Јовану Кантакузину. Турци су прешавши Хелеспонт (Дарданеле) ступили на европско тле 1343. године. После раскида веза са Кантакузином, Душан је успоставио пријатељске односе са регентством и Јованом V. Први сукоб између Турака и Срба десио се маја 1344. године у бици код Стефанијане. Турци су лукавством извојевали победу. Победили су 1345. године деспота (војводу из народних песама) Момчила који се осамосталио у Родопима.

Уздизање српског краљевства на царство

Српска војска је освојила град Сер 25. септембра 1345. године. Освојена је и Халкидика, укључујући Свету Гору Атонску. Након свих освајања Стефан Душан је одлучио да се прогласи за цара. Склопио је договор са Светом Гором, која је византиског цара одувек сматрала за свог јединог и легитимног владара. Светогорски Протат је одлучио да се Душаново име спомиње у свим молитвама после имена византијског цара Јована V. За узврат, Душан се обавезао да ће поштовати аутономију Свете Горе. Краљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (25. децембра 1345.) у граду Серу. Према устаљеним обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх. Стефан Душан је крунисан за цара на Ускрс (16. априла 1346.) у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон. Образложење за овај поступак цар Душан је нашао у учењу хришћанске цркве. Све што је некада Господ даровао првом хришћанском цару, Константину Великом, прешло је у Душанове руке. Мисли се на земље и велике градове «грчког царства».

Душаново царство

Кантакузин је успео да 1347. године постане византијски цар. Он као и сви учени Грци Душана назива «српским краљем», јер је сматрао да је у хришћанској васељени једини цар – византиски цар. Међутим, на Истоку је већ одраније постојао бугарски цар. Против новостворене Српске патријаршије била је Цариградска патријаршија, чији су многобројни поседи прикључени Српској цркви. Цариградски патријарх Калист је, подстакнут од цара Јована VI Кантакузина, бацио анатему на цара Душана, патријарха Јоаникија и сво српско свештенство и исључио их из заједнице православних хришћана (1350.). Ова анатема је скинута за време кнеза Лазара 1375. године. Душан је за свог савладара одредио сина Уроша и доделио му титулу краља. Душан је, као цар, додељивао титуле и звања. Деспоти су постали: Душанов полубрат Симеон (Синиша), брат царице Јелене Јован Асен, потом Јован Оливер и Иваниш. Севастократори су постали: муж Душанове сестре Евдокије Дејан, отац Вука Бранковића Бранко Младеновић. Кесари су постали: Гргур Голубић, Душанов војсковођа Прељуб те Воихна.

Цар Душан и Хиландар

Цар Душан је Хиландару потчинио цркву Светог Николе у Добрушти код Призрена, цркву Светих Арханђела у Штипу, цркву Светог Николе у Врању са насељима и добрима. Крајем 1347. године цар Душан и царица Јелена посетили су Хиландар. Присуство жена на Светој Гори је забрањено, али су оне заједно са децом боравиле тамо за време опсаде Каталанаца. Цар Душан је Хиландару подарио новац, обновио манастирску болницу. Царици Јелени је дозвољено да постане други ктитор келије Светог Саве у Кареји. Захваљујући даровима цара Душана, Хиландар је постао највеће манастирско властелинство у Српском царству.

Освајање Епира и Тесалије

Куга је однела многе животе у Европи 1348. године. Она је и олакшала освајање Епира и Тесалије од стране српске војске. Српско царство се простирало од Дунава на северу до Коринта на југу и од Јадранског мора на западу до Егејског мора на истоку. Душанов намесник у Тесалији, са седиштем у граду Трикали, постао је војвода Прељуб, а у Епиру, са седиштем у Арти, Душанов полубрат Симеон-Синиша, док је у јужним деловима Албаније, са седиштем у Валони, намесник био Јован Асен, царичин брат. Византија се свела на Цариград и Тракију. Душан је намеравао и њих да освоји. Но, Цариград није могао освојити без помоћи на мору. Венеција му је одбила савезништво, јер је била у рату са Ђеновом.

Поход против Босне

Босански бан Стефан II Котроманић је заузео Крајину изнеђу Цетине и Неретве и већи део Захумља. Душан је продро у Хумску Земљу и наставио према Цетини и Крки 1350. године. Душан је дошао до Крке како би помогао сестри Јелени, која је била удата за Младена III Брибирског, господара Омиша, Клиса и Скрадина на Крки. После Младенове смрти заинтересованост за његове поседе испољили су Угарска и Венеција. После вести о побунама на југу земље, Душан је зауставио напредовање ка западу. Босански бан је поново освојио Захумље. Кантакузин је освојио Верију и Воден, али не и Србице, које је бранио кесар Прељуб. Душан је повратио територије, а Кантакузин се повукао у Солун. Стефан Душан је обећао помоћ легитимном цару Јовану V, како би се решили Кантакузина, те се Византија поново нашла у грађанском рату.

Турци Османлије на Балкану

Ратници сукобљених страна, Јована V, српског те бугарског цара са једне и Кантакузина и Орхана са друге стране, су се сукобили код Дидимотике ујесен 1352. године. Бугарска војска се пре битке повукла, док је српска претрпела стравичне губитке. После јаког земљотреса 1354. године, Турци су заузели тврђаву Галипоље. Душан се обратио римском папи да га именује за капетана у борби против Турака и изразио спремност да римског папу призна за врховног поглавара хришћанске цркве. Но, од тога није било ништа. Цар Стефан Душан је умро 20. децембра 1355. године. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. После Душанове смрти Српско царство је постепено почело да се распада.

Законодавна делатност Стефана Душана

Душанов законик је донет у Скопљу 21. маја 1349. године. Има 135 чланова, али је пет година касније допуњен са још 66 чланова тако да укупно има 201 члан. Законодавац је желео да реши најактуелнија питања у целој држави. Првих 38 чланова се односило на Српску цркву. Црквено право је такође било регулисано "Номоканонoм светога Саве" и "Синтагми Матије Властара". Oд 39-62 члана се утврђују права и обавезе властеле. Судије су биле дужне да суде по закону, а не да суде по страху од цара.