Растко (Сава) Немањић био је трећи, најмлађи син Стефана Немање. Не зна се тачан датум његовог рођења, али се сматра да се родио негде око 1174. године. Још као дечаку отац му је дао Хумску област на управу. Али, млади Растко је желео нешто друго. Већ 1191. он напушта Хум и одлази у Свету Гору да се замонаши. Од тада носи име калуђера - Сава. Боравио је у манастиру Стари Русик, а потом у Ватопеду. Ту је и дочекао Стефана Немању 1197. године. Заједно са својим родитељем, сада монахом Симеоном, обнавља манастир Хиландар и оснива српску монашку породицу на Светој Гори.

Савина државничка делатност почиње помирењем старије браће. Тада је пренео мошти Симеона и сахранио га у очевој задужбини, Студеници.

Није никако био одушевљен Стефановим везивањем за католички Рим. Године 1217. враћа се у Свету Гору са чврстом одлуком да реши српско црквено питање. У томе и успева 1219. Српска црква постаје самостална, а он, Сава, први српски архиепископ. Читаву државну територију поделио је на епископије, протопопијате и парохије.

Најоданије своје пријатеље поставио је за епископе. Све епископије снабдео је духовним књигама и наредио да се израде њихови преписи. Црквено седиште сместио је у манастир Жичу. Српску цркву је ослободио сваког господара и учинио од ње прву духовну установу српског народа.

Темељи српске црквене организације које је ударио Сава Немањић успели су да преживе не само пропаст српске државе, него и да остану тајни ослонац у будућим временима дугог раздобља под некрстима.

Сава је био први велики књижевник српског рода. Писао је много и разноврсно. Сасвим логично и очекивано, писао је духовне списе, сав прожет смислом православља. У почетку, Сава је писао дела чисто црквене садржине: Карејски и Хиландарски типтих. Написао је и законик црквеног права, познат под називом - Крмчија. Али, дела у којима је показао свој истински списатељски дар написана су доцније. Ту свакако на прво место долази Житије Светог Симеона (биографија Стефана Немање). Од изузетног значаја је Савина Служба Светом Симеону, дубоко духовни спис у традицији византијске хришћанске поетике.

Траг Светог Саве не постоји само у историји српског народа, у непрегледним страницама писане прошлости. Његова мисао и дух живе у свим Србима, чије душе нису затрпане бесмислом и чија свест не робује заблудама времена садашњег.