|
|||||||||||||||
|
 После смрти Стефана Првовенчаног није се постављало питање његовог наследника. Српску круну је, сасвим природно по очевој вољи, понео његов најстарији син Радослав, из брака са Евдокијом. Он је, још за живота Стефановог, добио положај савладара.О владавини краља Радослава нема много података. Једино се знају основне чињенице политичке ситуације на Балкану и у Србији. Под утицајем оца своје жене, грчког владара Теодора И Анђела, нови српски краљ је преокренуо правац државне политике са запада на исток. И васпитање које је Радослав стекао било је у духу византијских традиција. И наравно, ова нагла и нетактична промена политичког правца уздрмала је унутрашње стање у Србији. Радослав се у једној прилици обратио Охридској архиепископији, у оно време грчком средишту на западу. Намера му је била да се још више приближи византијској страни и оснажи њен утицај. Отишао је толико далеко да је преговарао са Охридом непосредно, заобилазећи архиепископа Саву, поглавара српске цркве. У томе је Сава видео озбиљну опасност по самосталност српске цркве, јер су преговори са Охридом водили ка признању врховне власти охридске архиепископије. Тиме би се успоставили односи који су постојали и пре 1219. године. Љут и разочаран, Сава поново одлази на пут. Борави у Никеји, Палестини и преко Солуна се враћа у Србију. Али, његово држање према Радославу се ни после тога није променило.  Промена на српском престолу 1233. године била је дело унутрашњег преврата. Феудални господари свргнули су Радослава и на његово место довели Стефановог млађег сина Владислава. Радослав се склонио у Дубровник. Идуће, 1234, Дубровчанима је издао познату Повељу, у којој им је обећао силне уступке и широка права, ако се врати на српски трон. Али, бивши српски краљ није дуго остао у Дубровнику. Ускоро је био принуђен да се, после неуспешног покушаја да у Драчу нађе уточиште, вратио у Србију.Краљ Владислав се окренуо Бугарској. И опет захваљујући родбинским везама, спољашња политика Србије је променила правац. Због дубровачког гостопримства Радославу дошло је до неспоразума Републике и српске државе. Преговори са Дубровником завршили су се 1235. новим мировним уговором, мада односи две државе никада нису постали сасвим пријатељски. 
Од 1237. Владислав је морао да се окрене својим западним границама. Штитећи Хум од херцега хрватског Коломана, Владислав је стигао до града Сплита. Са Сплићанима је 1237. потписао уговор о пријатељству и складном деловању против заједничких непријатеља.Краљ Владислав није дуго издржао на власти после смрти свога таста и заштитника, бугарског краља, 1241. Једва две године доцније, Владислав је морао да падне и преда краљевску власт свом најмлађем брату Урошу, трећем сину Стефана Првовенчаног. |
||||||||||||||
