Istorijat

Nemački general Alfred Jodl, izjavio je na procesu u Nirnbergu, da mu je još u toku kampanje na zapadu Hitler rekao: "Odlučio sam da preduzmem mere protiv SSSR-a, čim nam to ratna situacija dozvoli." Sredinom juna iste godine, načelnik nemačkog Generalštaba Franc Halder uveravao je načelnika mađarskog Generalštaba: "Sovjetska Rusija je isto što i prozorsko staklo; treba je samo udariti pesnicom i sva će se razbiti u paramparčad."

Komandant kopnenih snaga Vermahta, Valter Brauhič, obavestio je 22. jula Haldera da mu je Firer upravo naredio da počne izradu plana za napad na SSSR. Na savetovanju najviših rukovodilaca Vermahta u Berhofu 31. jula, Hitler je izjavio: "Rusija mora biti likvidirana... Mi ćemo jednim munjevitim udarcem razbiti celu tu državu." Firer je 18. decembra 1940. potpisao direktivu broj 21 pod šifrovanim nazivom "Barbarosa". Ovaj plan je predviđao brzo razbijanje Crvene armije i totalni raspad sovjetske države. Do napada je trebalo da dođe u proleće 1941. Hitler je posebno skretao pažnju političkim i vojnim rukovodiocima da se plan "Barbarosa" skriva u najvećoj tajnosti od Rusa. U tom smislu dobio je posebne instrukcije šef Abvera admiral Kanaris da širi dezinformacije u čitavoj Evropi. Između ostalog trebalo je preuveličati značaj operacije "Marita" ( za agresiju protiv Jugoslavije i Grčke ) zbog koje se, navodno, isključivo prebacuju nemačke trupe na istok, kao i plana "Zoneblim" ( šifrovani naziv operacija u severnoj Afroci ).

U berlinu je 27. septembra potpisan nemačko-japansko-italijanski pakt ( "Trojni pakt" ), kojim je konačno formiran blok fašističkih zemalja, čiji je tobožnji cilj bio "očuvanje mira" i stvaranje "novog pravedno poretka u svetu". Tom prilikom, japanska vlada je izjavila, da priznaje i uvažava rukovodeću ulogu Nemačke i Italije u Evropi, dok su ove to isto priznale Japanu u Aziji.

Za svoju agresiju na istoku i jugoistoku Evrope, Nemačka je veliki značaj pridavala Mađarskoj i Rumuniji, kako zbog njihovg stratešog položaja, tako i zbog obzbeđivanja poljoprivrednih i industrijskih sirovina, posebno nafte iz Rumunije.

Mađatrska je kao najveći posednik rezervi bokstita bila od neobične važnosti za dalje povećanje proizvodnje avionau Nemačkoj. Budimpeštanska vlada je nastojala da savezništvom sa Hitlerom i fašizacijom zemlje ostvari teritorijalna proširenja na račun Rumunije i Jugoslavije. U privrednom pogledu ona je sve više potpadala pod uticaj Nemčke, koja se nalazila na prvom mestu u njenom izvozu i uvozu. Na sastanku u Minhenu 17. jela 1940. Mađarska je od Rumunije tražila da joj preda prostranu oblast Severne Transilvanije u kojoj su oko 50% stanovništva činili Mađari. Arbitražna komisija na čelu sa Ribentropom i grofom Ćanom sastala se u Beču, i odlučila da se odcepi od Rumunije i pripoji Mađarskoj oblast Severne Transilvanije sa oko 2,4 miliona stanovnika i teritorijom od 43,5 hiljada kvadratnih kilometara. U znak zahvalnosti, Mađarska je 20. novembra 1940. pristupila "Trojnoim paktu".

Naravno, Hitler je istovremeno nastojao da u svoju orbitu uvuče i Rumuniju, koja je posle SSSR, bila najveći proizvođač nafte u Evropi, sem toga raspolagala je i sa bogatim žitorodnim poljima, sa velikim komleksima šuma i sa znatnim rudnim bogatstvom. I što je najvažnije, imala je granicu sa SSSR-om. Između Nemačke i Engleske razvila se velika borba oko uticaja u Rumuniji i oko eksploatacije tamošnjih izvora nafte. Da bi sprečili Treći Rajh da se dočepa rumunskog goriva, Britansi su počeli masovno da kupuju male tankere na Dunavu i da ih uništavaju. Zbog toga je Nemačka poslala u Bukurešt Vilhelma Kanarisa, koji je sa rumunskom kontraobaveštajnom službom zaključio ugovor, po kome se obezbeđenje rumunske naftne industrije poverava Nemačkoj. Rumunija je 23. novembra 1940. pristupila "Trojnom paktu". Uskoro je i obrazovana nova vlada na čelu sa generalom Jonom Antoneskuom, koji se proglasio vođom Rumunije. U jesen 1940. Antonesku je pristao da Vermaht u etapama okupira Rumujiju, što je ubrzo i učinjeno.

Istovremeno, Hitler je nastojao da za sebe što čvršće veže i Bugarsku. Bugarska je uz pomoć Nemačke i Italije nastojala da sebi pripoji Vardarsku i Egejsku Makedoniju, kao i druge delove Jugoslavije i Grčke i da izbije na Egejsko more. U tom cilju pristupila je 1. marta 1941. "Trojnom paktu", a već sledećeg dana snage Vermahta su ušle na njenu teritoriju i počele da se razvijaju prema jugoslovenskoj i grčkoj granici.