Jupiter je peta planeta od Sunca i najveća planeta u Sunčevom sistemu. Dobio je ime po vrhovnom bogu starih Rimljana, kojeg su Grci zvali Zevs. Jupiter je udaljen 5.20 AJ ili 778.330.000 km od Sunca, ima prečnik 142.984 km i masu 1.900e27 kg. Četvrto je najsjajnije nebesko telo u Sunčevom sistemu posmatrano sa Zemlje, nakon Sunca, Meseca i Venere. Jupiter ima 2.5 puta veću masu od ukupne mase ostalih sedam planeta u Sunčevom sistemu.

Jupiter se uglavnom sastoji od vodonika i malog procenta helijuma. Moguće je da ima kamenito jezgro sačinjeno od težih elemenata koje se nalazi pod velikim pritiskom. Zbog svoje velike brzine rotacije, Jupiterov oblik je elipsoidan. Spoljašnja atmosfera se kreće po pojasevima paralelnih sa ekvatorom. To kretanje je najčešće u različitim smerovima i brzinama, što rezultuje turbulencijama i olujama duž njihovih ivica. Poznata posledica toga je Velika crvena pega, džinovska oluja za koju se zna da postoji još od 17. veka. Oko planete postoji sistem prstenova, a i jaka magnetosfera kao posledica jakog mafnetnog polja. Tu se nalazi još najmanje 63 satelita, uključujući četiri najveća Galilejeva satelita koje je otkrio Galileo Galilej 1610. Ganimed, najveći od ovih satelita, ima prečnik veći od planete Merkur.

Planeta je bila poznata astronomima još u antičkom dobu. Jupiter su u nekoliko navrata istraživale robotizovane letelice, a najpoznatije su rane misije Pionir i Vojadžer koje su prošle pored planete prilikom njihovom puta van Sunčevog sistema i kasniji orbiter Galileo. Poslednja sonda koja je posetila Jupiter bila je letelica Novi Horizonti krajem februara 2007. Sonda je iskoristila gravitaciju Jupitera da ubrza svoju brzinu i usmeri svoj pravac ka Plutonu, tako skrativši svoj put za nekoliko godina. Budući ciljevi istraživanja su Jupiterov satelit Evropa, za koji se pretpostavlja da skriva tečni okean ispod sloja leda, a možda i pogodne uslove za život.

Atmosfera

Jupiterova atmosfera sastoji se od gustih slojeva oblaka čija visina seže do 1 000 kilometara. Slojevi oblaka dele se u tri glavne grupe koji se međusobno razlikuju po boji. Na vrhu atmosfere se nalaze crveni oblaci čiji sastav je mešavina leda i vode. Kristali amonijum-hidrosulfida čine bele i smeđe oblake koji su u središnjem delu atmosfere. Dno atmosfere pokrivaju plavičasti oblaci koji svoju boju zahvaljuju kristalima amonijakovog leda. Uopšteno se može reći da je atmosfera ovoga diva među planetama Sunčevog sistema sastavljena od 75 % vodonika i 23 % helijuuma. Ostatak otpada na vodenu paru, metan, amonijak i slične hemijske spojeve.

Najzanimljiviji fenomen vezan za jupiterovu atmosferu je takozvana Velika crvena pega. To je područje eliptičnog oblika u jupiterovoj atmosferi čija je veličina otprilike 12.000 x 25.000 km. Velika crvena pega je u stvari velika oluja koja traje već vekovima. Vetrovi koji duvaju unutra same oluje mogu premašiti 600 km/h.

Nije samo područje Velike crvene pege aktivno u Jupiterovoj atmosferi. Cela atmosfera je vrlo turbulentna i aktivna. Prosečna brzina vetra u gornjim slojevima Jupiterove atmosfere je 500 km/h.

Svojstva unutrašnjosti planeta

Merenja gravitacionog polja ukazuju na postojanje značajne koncentracije stenovitog i ledenog materijala u Jupiterovoj unutrašnjosti, verovatno jezgra mase 10 do 15 puta veće od Zemlje. Pritisak u unutrašnjosti Jupitera dostiže više desetina miliona bara.

Na mogućem kameno-ledenom jezgru nastavlja se debeli sloj metalnog vodonika. Naime, pri pritisku od oko 2 × 1011 Pa, vodonik prelazi u metalno tekuće stanje. To je stanje pri kom su molekuli vodonika tako gusto složeni da pojedine atome susednog molekula privlači jednako kao i atom partner u istom molekulu. Posledica toga je razbijanje molekula. Pored toga događa se da i elektrone u ljuskama privlače susedna jezgra, pa dolazi do jonizacije (odvajanja elektrona od jezgra). Vodonik postaje vrlo provodljiv (slično metalima), pa se zato ovo stanje zove metalni tečni vodonik. Ovaj sloj verovatno sadrži i primese helijuma i raznog leda. Postojanje metalnog vodonika je dokazano u laboratorijima na Zemlji 1996. godine.

Na sloj metalnog vodonika se u blagom prelazu nastavlja sloj vodonika i helijuma u molekularnom obliku koji iz tečnog stanja (dublji slojevi) prelazi u gasovito (bliže površini). Atmosfera koju vidimo je samo spoljašnji deo ovog sloja. Ovaj sloj sadrži i manje količine vode, ugljen dioksida, metana i drugih jednostavnih jedinjenja.

Jupiter je po sastavu 90% vodonik i 10% helijum (po masenom udelu), sa tragovima vode, metana i amonijaka. Taj sastav približno odgovara i sastavu prvobitnog oblaka od kojeg je i nastao Sunčev sistem.

Jupiterova unutrašnjost je vrlo vruća, temperature u središtu su čak 20.000 K, pa Jupiter 1,5 puta više energije zrači u svemir nego što prima od Sunca. Ravnotežna temperatura (ona koju bi imao da ga greje samo Sunce) za Jupiter iznosi 140 K, ali je stvarna temperatura njegovih spoljnih delova oko 160 K. To se objašnjava Kelvin-Helmholcovim mehanizmom (potencijalna energija gravitaconog polja sažimanjem prelazi u unutrašnju energiju). Za opaženu količinu energije bi bilo dovoljno da se Jupiter sažme za 1 mm godišnje.

Postoji neopravdano mišljenje da Jupiteru nedostaje samo malo mase da bi postao zvezda. Iako velik, Jupiter je po dimenzijama vrlo daleko od zvezda ili mrkih patuljaka. Trebala bi mu 80 puta veća masa da u njegovu središtu započnu nuklearne reakcije.Temperatura 150c