Neptun je osma planeta u Sunčevom sistemu. Udaljen je 30,06 AJ ili 4.504.000.000 km od Sunca, i ima prečnik od 49.532 km (ekvator) i masu od 1,0247×1026 kg. Po prečniku Neptun je četvrta planeta po veličini, posle: Jupitera, Saturna i Urana. Planetu Neptun opasuju prstenovi, njih ima 4: 1989N3R, 1989N2R, 1989N4R, 1989N1R. Neptunovi prstenovi su slabije izraženi nego kod Saturna ili Urana.

Galileo Galilej je primetio Neptun 28. decembra 1612. i 27. januara 1613. Neptun je tih dana bio u gotovo nepomičnom stanju na nebu, tako da Galilej nije mogao da zaključi da je u pitanju planeta, već je mislio da je to zvezda. Položaj Neptuna je matematičkim kalkulacijama odredio Urban le Verije, a po tim proračunima ga je na nebu 23. septembra 1846. spazio astronom Johan Gotfrid Gale. Ime je dobio po rimskom bogu mora i njegov je simbol trozubac.

Do sada je otkriveno 13 Neptunovih prirodnih satelita. Najveći je Triton, druga je Nereida, dok su ostali meseci znatno manji. Najvažniji su (po udaljenosti od središta planete):
Najada (otkriven 1989)
Talasa (1989)
Despina (1989)
Galateja (1989)
Larisa (1981)
Proteus (1989)
Triton (1846)
Nereida (1949)

Atmosfera

Neptunova atmosfera je po svom sastavu uglavnom molekularni vodonik, uz učešće helijuma (15-20%) i nešto metana koji upija crvenu svetlost i tako daje Neptunu karakterističnu plavu boju.

Vetrovi u Neptunovoj atmosferi su najbrži u Sunčevom sistemu; njihova brzina dostiže 2400 km/h. Većina vetrova duva u smeru istok-zapad, suprotno od smera rotacije planete.

Dva su glavna sloja u Neptunovoj gornjoj attmosferi; gornji se sastoji od kristala zaleđenog metana, dok donji, neprozirni, sadrži smrznuti amonijak i vodonik sulfid. Na vrhu atmosfere su primećeni ugljovodonici nastali delovanjem Sunčeve svetlosti na metan.

Na Neptunu se, poput Jupitera i Saturna, mogu primetiti pojasevi i veliki vrtlozi. U vreme susreta sa sondom Vojadžer (1989), na Neptunu je bila primetna velika tamna pega, slična Jupiterovoj velikoj crvenoj pegi. Bila je veličine Zemlje, a vetrovi su je nosili brzinom od 300 metara u sekundi. Snimci Neptuna iz 1994. pokazali su da je ova pega nestala.

Vojadžer 2 je izmerio temperaturu od 482°C u staratosferi i -218°C u nižim slojevima, na nivou sa atmosferskim pritiskom od 100 milibara. Ove velike temperaturne razlike su najverovatnije rezultat kompresionog zagrevanja.

Magnetsko polje

Magnetsko polje Neptuna nageto je 47° u odnosu na osu rotacije planete, a izvor magnetskog polja je od središta planete udaljen 0,55 prečnika, tako da se nalazi u omotaču, a ne u jezgru. Jačina polja na površini planete zavisi od položaja, a može biti do tri puta slabije ili jače od onoga na Zemlji. Intenzitet Sunčevog vetra takođe utiče na magnetizam.

Polarna svetlost (aurora borealis), koja je zabeležena na Neptunu, nije ograničena samo na polarne predele usled složenosti magnetskog polja. Električna energija koju proizvodi Neptunova aurora snage je tek 50 miliona vati (50 MW), za razliku od Zemljine čija je snaga 2000 puta veća: 100 gigavata (GW).

Sonda Vojadžer 2 je zabeležila emisije radio talasa koje u vremenskim periodima os 16 sati i 7 minuta stvara magnetsko polje