Mars je četvrta planeta Sunčevog sistema po udaljenosti od Sunca. Dobila je ime po rimskom bogu rata Marsu. Takođe se naziva i crvenom planetom zbog svog crvenkastogog izgleda kada se gleda sa Zemlje.

Mars je udaljen 1.52 AU ili 227 940 000 km od Sunca, ima prečnik 6794 km i masu 6.4219×1023 kg.

Oko Marsa kruže dva mala prirodna satelita nepravilnog oblika, Fobos i Deimos.

Kako je Mars je bio rimski bog rata, a grčko ime za Mars je Ares, za pojmove vezane uz Mars koristi se prefiks areo- umesto geo-, npr. umesto geografska širina koristimo pojam areografska širina.

Sve do prvog leta do Marsa letelice Mariner 4 1965, mislilo se da na površini planete postoji tečna voda. Ovo je bilo zasnovano na opažanju periodičnih varijacija u boji površine, posebno na polarnim širinama, koje su ličile na mora i kontinente, dok su neki posmatrači tumačili dugačke i tamne brazde kao kanale za navodnjavanje. Kasnije se ispostavilo da ovakve prave linije ne postoje i da su optičke iluzije. Ipak, od svih planeta u Sunčevom sistemu osim Zemlje, na Marsu je najveća verovatnoća da postoji tečna voda i možda život.

Areografija (geografija Marsa)

.

Mars je terestrička planeta sa tankom atmosferom, a na njenoj površini se nalaze krateri kao na Mesecu i vulkani, doline, pustinje i polarne ledene kape kao na Zemlji. Na Marsu se nalazi Olimpus Mons, najviša poznata planina u Sunčevom sistemu (27 Km) i Dolina Marinera (lat. Vallis Marineris), najdublji kanjon. Uz geografske osobine, period rotacije i smena godišnjih doba su slični onima na Zemlji.

Mars trenutno nema magnetsko polje, ali posmatranja pokazuju da su delovi planetne kore bili magnetizirani i da su prošlosti postojale promene polariteta magnetskog dipola.

Trenutni modeli planetne unutrašnjosti indiciraju jezgro od oko 2960 Km prečnika koje se sastoji uglavnom od gvožđa sa oko 14-17% sumpora. Jezgro od gvožđe-sulfida je delimično u tečnom stanju, i ima dvostruko višu koncentraciju lakih elemenata nego jezgro Zemlje. Jezgro je okruženo silikatnim omotačem koji je u prošlosti bio izvor vulkanske aktivnosti na Marsu. Prosečna debljina planetne kore je oko 50 Km, a najveća oko 125 Km, dakle oko 3 puta deblja od planetne kore na Zemlji.

Atmosfera i klima

Marsova atmosfera je primetno drugačija od Zemljine, a sastoji se uglavnom od ugljen dioksida (95.32%), uz male mešavine drugih elemenata: azota (2.7%), argona (1.6%), kiseonika (0.13%) i neona (0,00025%). Takođe sadrži i vodenu paru (0.03%), a u polarnim krajevima je nađen ozon.

Polarne kape zimi se prošire do 40-50° areografske širine. Sonda Vajking Lender 2 je na 47° severne širine snimila tanak sloj inja. Severna polarna kapa se za vreme severnog leta smanji na prečnik od oko 800 km, a južna za južnog leta na oko 400 km. Osim ugljen dioksida (suvi led), polarne kape sadrže i smrznutu vodu jer je uočeno da sublimacijom CO2 kape ne nestaju, a temperatura je uvek ispod 273 K (0°C). Ova smrznuta voda je izmešana sa česticama prašine.

Temperaturne razlike i nastanak oluja

Prosečna izmerena temperatura na Marsovoj površini je 210 K (-63°C), s maksimumom od 293 K (20°C) i minimumom od 130 K (-143°C). Najtoplija su područja oko ekvatora i u subsolarnoj tački zato što temperatura tla zavisi od ugla upada sunčevih zraka i često varira jer je retka atmosfera slab toplotni rezervoar.

Na polovima temperatura zimi ne prelazi 160 K (-133°C), a pada i do 120 K (-153°C) što je dovoljno da CO2 kondenzuje. Tada deo atmosferskog CO2 prelazi u polarnu kapu što dovodi do naglog pada pritiska na tom području i vazduh sa čitavog globusa struji prema tom polu.

Temperaturne razlike između svetlijih i tamnijih područja, odnosno tla i atmosfere, uslovljavaju mešanje atmosfere. Vetrovi, koji su pri tlu brzine 10 m/s, podižu čestice prašine do 50 km uvis i prenose ih na udaljenosti od više hiljada kilometara. Vetrovi dostižu brzine do 100 m/s, izazivajući godišnje stotinak peščanih oluja koje, kada je Mars u perihelu, a vetar i temperatura u svom maksimumu, mogu prekriti celu planetu prašinom.

Peščane oluje dovode do zanimljivog efekta „anti-staklenika“ - velike količine prašine u atmosferi ne dopuštaju sunčevoj svetlosti da neoslabljena prodre do površine, a propuštaju toplotno zračenje Marsove površine koja se hladi, dok se viši delovi atmosfere zagrevaju.

Marsova atmosfera

Iako atmosfera sadrži samo jedan hiljaditi deo vodene pare koja se nalazi u Zemljinoj atmosferi, voda se uspeva kondenzovati i formirati oblake koji lebde na velikim visinama. Oblaci su redovna pojava na Marsu uprkos maloj količini vodene pare u atmosferi.

Čestice prašine stalno prisutne u atmosferi daju joj narandžastu nijansu.